Ovo je, rekoše mi, sir koji se pravi samo kod nas. “Kod nas” je Donji Milanovac s pripadajućim selima, a od toga je bitnije da je ovaj sir nestvarno dobar za termičku obradu.

U ovom kraju , kažu, ne znamo šta je kajmak – to niko ne pravi . Mleko ima prost razvojni put: krava -> sir. Dakle, bareni sir je punomasan i može se svrstati u polutvrde – moglo bi se reći da se radi o varijanti domaćeg kačkavalja.
Kad se završi sirenje, sir se izvadi i i secka na kocke a surutka se turi na šporet da provri, pa se sir onda prelije ključalom surutkom i tako se obari. Posle toga se ovako bareni sir posoli i stavi se u drugu surutku. (Prosto sam ubeđen da se radi o presolu, al’ ‘ajde). Može dugo da stoji.

Osnovna kvaka s ovim sirom je da može da se peče na roštilju, prži u tiganju, i da se pohuje. Može da se jede i svež (da ne kažem sirov), ali… zašto bi ga pokvarili na taj način?

Probao sam ga na sva tri načina i, što se mene tiče, daleko je najbolji kad se isprži u tiganju. Treba ga pustiti da se istopi (ovo traje) i da dobije rumenu koricu, pošto je tad najukusniji.
Ako ga pohujete, pohujte ga samo na ulju, nipošto na masti (miris masti se neverovatno pojača i dominira nad svim ostalim, manje se oseti kad jedete ‘leba i masti).
Ispečen na roštilju, omekša i škripucka pod zubima i, normalno, dobija blagu aromu dima.

Ovako ukusan sir odlično ide kao predjelo ili dodatak doručku u sumorne zimske dane, kad se magle zavaljaju nad Dunavom a olovni oblaci pritisnu crna, pokisla brda… mada će sigurno imati dobru prođu i na trinaestom spratu nekog učmalog solitera. Kao predjelo, probao sam ga prženog, s kačamakom od belog kukuruznog brašna i uz domaće suhomesnato. Savršeno se slaže i s jednim i s drugim a čašica dobre rakije uz sve to se podrazumeva.

Dakle, ako se zateknete u Donjem Milanovcu, pazarite koju krišku i probajte ovaj merak, ili, još bolje, svratite kod Tome Lepenca i vidite može li da se osmisli predjelo koje bi sadržalo i ovu milinu. Cena se (decembar 2012) kreće od 350-400 dinara za kilo.