Čarolija,magija…To su reči koje opisuju grad izmedju Evrope i Azije. Grad i na istoku i na zapadu, jedini na dva kontinenta. Bio je prestonica Rimske, Vizantijske i Otomanske imperije, pa je zbog toga promenio i tri imena – Carigrad, Kostantinopolj i najzad Istanbul. Iako je od 1923.godine, proglašenjem republike od strane oca nacije Kemala Ataturka, prestonica  Ankara, Istanbul je i danas kulturno -istorijski i posebno ekonomski centar Turske. Ne zna se tačan broj džamija u Istanbulu, svaki dan niče neka nova, procena je da ih ima između 2500 i 3000 (naš vodič je rekao možda i duplo više).

Ovo je bio moj treći boravak u ovom gradu. Toliko sam afirmativno pričala o njemu, da je moj muž, koji je inače eksplicitno bio protiv odlaska, u jedno momentu rekao: “’ Ajde, idem da vidim šta je to  tamo toliko interesantno ! ”

Naravno, jedva sam dočekala. Ovoga puta odlučila sam da to bude kombinacija agencijskog i sopstvenog plana boravka. Sa agencijom smo doputovali autobusom, put iz Niša nije posebno naporan. Ima negde oko 700 km. Kroz Bugarsku uglavnom autoput, tako da se prilično lagano stiže. Jedina nelagodnost mogu biti dve granice sa Bugarskom, mislim na našu i na granicu sa turske strane, gde skoro uvek ima čekanja, ali ni to nije nešto strašno. Mogu vas terati da izlazite iz autobusa i sami stojite uz šalter, ali, bože moj, i to je deo putovanja.

Kad stignete, sve agencije, bez izuzetka, vode u panormsko razgledanje grada autobusom, gde stičete prvi utisak o veličini grada, koji ima (ne zna se tačno) 15-18 miliona stanovnika. Ono što fascinira u vreme proleća je mnoštvo lala različitih boja, koje su svuda usput, jako lepo aranžirane. Kažu da svake godine grad daje ogroman novac za njihovu sadnju. Inače, Turska je  postojbina lala, a ne Holandija, kako sam mislila,a verujem i većina. Lale ovde traju oko mesec dana, pa je najbolje da idete aprila/maja kada sam i ja bila.

Evropski deo grada podeljen je Zlatnim rogom na južni i severni. U južnom delu su istorijske znamenitosti – Agia Sophia, Plava džamija (Sultan Ahmetova džamija),Topcapi Palata, Antički Hipodrom, Egipatski obelisk, Chemberlitaš, Kapali Čarsija, Bazar začina, Sulejmanova džamija…U severnom delu, kad pređete Galata most ,videćete fantastičnu Galata kulu ,Taksim, sa spomenikom Ataturku…

Bosphor i most na njemu deli (ili povezuje, zavisi kako shvatate) Istok od Zapada, odnosno Evropu od Azije. Nekako se posebno osećate kad kažu da ste sada odjednom u Aziji i povedu vas na vidikovac Chamlidža , odakle je fantastican pogleda na Zlatni rog, Bosforski most i ceo grad.

Obilazak istorijskih znamnenitosti, u starom delu grada, uradili smo po sopstvenom planu. Ono što nam je išlo  na ruku je to što su hoteli sa kojima rade skoro sve naše agencije smešteni u delu Laleli, odakle pešice možete bez problema  (prateći samo tramvajske šine) da stignete do istorijskog dela. No, pre toga, još sam u Nišu preko internet sajta www.muze.gov.tr kupila e-tickets za Topkapi  Palace i Agia Sophia Museum. Pojedinačna karta je 25 TL (turskih lira). Jedan euro je 2,2 TL, tako da je ovo oko 45 eura. Karte vam stignu mailom, vi ih odštampate i time ste taj deo posla završili. Naravno, kod nas je postojala trunka nepoverenja prema turskom sajtu (ipak, ostavljate svoje podatke i broj kartice). Nije vam prijatno dok slušate raznorazne priče. No, rukovodila sam se time da je to zvaničan sajt Ministarstva kulture i da se ništa nepredviđeno neće destiti . I definitvno nije.

Sve ove lokalitete obišla sam sa vodičem prilikom ranijih boravaka. Vodičem koji govori neki srpski jezik koji sa naporom razumete.To se uglavnom pretvori u trčanje u priličnoj gužvi, a gužva je tamo konstantan pojam. Malo toga čujete, a malo stignete i da vidite, te je to bio razlog što sam ovoga puta odlučila drugačije. Pored toga, bila sam ponosna na samu sebe, što sam sve organizovala i što ću biti lični vodić mom mužu, koji uvek ima sreće da super prođe. I tako, prateći tramvajske šine, prošli smo pored Bajazitove džamije (ja sam čak stigla da hranim glubove ispred), Istanbulskog Univerziteta (tu se možete malo zadržati i slikati), Kapali Čaršije, Konstantinovog stuba i stigli do Antčkog Hipodroma , jednog širokog prostora gde je Egipatski obelisk i Kajzerova (Nemačka) Fontana .

Odatle, najpre smo obišli Plavu džamiju ili, kako je Turci zovu po graditelju iz 17 veka, Sultan Ahmetova džamija. Ona i dan danas, i pored velikog broja turista, služi svojoj nameni, tako da je ulaz slobodan. Bila je prilična gužva na ulazu, ali red ide dosta brzo. Morate da skinete obuću, pored imate kesice kao u našim marktetima za povrće, stavite cipele i bosi u čarapama ulazite. Na izlazu to isto ponovite, samo u obrnutom smeru.

Ovde je moj muž, blago rečeno, bio zgranut.

Kaže mi: ” Jel stvarno misliš da se ovde izuvam ?”

Odgovaram mu u žurbi (moje mokasine su već u kesi) :“ Ne možemo drugačije da uđemo,ajde ,ajde !”

On i dalje zbunjen, ali sluša. Šta će, kad je već došao dotle.

U džamiji, pod prekriven tepihom, koji deluje dosta čisto i novo, a fascinira unutrašnjost zidova i kupola obložena  malim, plavim keramičkim pločicama, po kojima džamija i nosi ime. Ovo je jedina džamija u Istanbulu koja ima 6 minareta. Nasuprot nje je park, gde se možete odmoriti i posmatrati kako se kupole i minareti presijavaju na suncu.

Odatle krećemo prema Aja Sofiji (Sveta Mudrost) i shvatamo da je tamo još veća gužva. I sad nastaje moj hod po mukama.

Kaže moj muž: “ Stvarno misliš da sa ovim papirićima, koje smo sami odštampali uđemo ovde? Jel znaš ti kakvi su turski zatvori?”

Ja samouvereno odgovaram: “ Pa obe karte su na moje ime, ako hapse uhapsiće mene, neće tebe !”

On ne odustaje i utešno mi kaže:” Ženski zatvor je sigurno još gori od muškog.”

Nije mi baš prijatno, ali idemo kroz gužvu, malo u cik-cak, da skratimo red. Pokretni smo, samo nas dvoje, a sve oko nas grupe. I mi tako, kao iz jedne grupe u drugu i dođosmo do ulaza.Tu stoji jedan namrgođen Turčin, pokušavamo nešto da ga pitamo, al’ on samo pokazuje da brzo prođemo, što i uradismo. Kad – ispred nas ulaz, nema dalje. Svi drže prave karte, na sjajnom papiru odštampane, a mi naše e-karte, na običnom papiru. Stvarno deluju kao da su lažne. Ali naravno, nije bilo nikakvih problema – stavite je na mesto za skeniranje i ulaz vam se oslobodi, kao i sa svakom drugom kartom. Ja sva srećna!

Ulaz u Aja Sofiju vas malo rastuži – vidite vizantijsku crkvu iz 6. veka, sa arbeskama, 4 minareta, ali to je istorija, tu se nista ne može. Aja Sofija je 916 godina bila crkva, a 481 godinu džamija.

Ataturk je to pokušao da prevaziđe tako što je od 1923. godine pretvorena u Muzej. Obavezno (iako je malo naporno i strmo), popnite se na gornji nivo – galeriju, jer odatle je pravi i celovit pogled. Aja Sofija fascinira svojom veličinom (najveća crkva Istočnog Rimskog odnosno Vizantijskog carstva). U dvorištu Aja Sofije je i grob Cara Konstantina Velikog. Ako ne žurite, kao što mi nismo, a lep je dan, možete u dvorištu, u jednom kafeu  malo da se osvežite.Tu je i jedna suvenirnica, gde sam  kupila par suvenira (pre svega ono veliko plavo oko). Suveniri nisu skupi, a imate ih bukvalno na svakom koraku.

Od Aja Sofije, na par koraka, smeštena je Palata Topkapi , koju je napravio Mehmet II Osvajač u 15 .veku.

Bila je  to palata i Sulejmana Veličanstvenog, ako pratite to na TV-u. Ponovo ista procedura sa kartama, ja sad sasvim sigurna da sve ide kako treba,a moj muž ce opet:

” Misliš, ako si jednom prošla, da ćeš opet? Vidi ovog na ulazu kako je naoružan !”.

E, sad već ne deluje, mislim se ja i prolazim, a on ako hoće nek ide za mnom.

Topkapi je kompleks na više hiljada metara kvadratnih, ima nekoliko dvorišta, svuda lale i cveće, mesto gde su “krunisali” sultana, riznica, divan velikog vezira…Mi sve vreme tražimo terasu gde izlazi Hurem u seriji, kad god o nečemu  razmišlja…Našli smo jednu koja liči (nije sasvim ista), ali ima divan pogled na Bosphor.

Ispred ulaza u Harem(karte se posebno kupuju) pitam muža :

“ Jel hoćeš da kupimo karte za harem ?”

On mrtav ozbiljan odgovara na pitanje pitanjem:” Pa, jel ima tamo žena ?”

Kažem: “ Nema ”,

a on:” Pa šta ću onda tamo ? ”

Ja se nasmejem, pomislim da nije baš tako naivan k’o što se pravi, ali to sad nije prioritetna tema za razmišljanje.Tako da, kad on tamo nije hteo, ja sam još manje imala želje  i potrebe za tim. Upravo zato vam i ne mogu reći kako je tamo, moraćete sami da vidite, ako želite.

Kad dođete do kraja Topkapi Palate, imate divan restoran sa pogledom na Bosphor. Ovde obavezno ručajte (taman od početka obilaska dovde, bude vreme ručka). Ali i tu ima caka. Restorani su jedan do drugog, tipa ekspres samoposluživanja, a odmah pored je restoran sa belim stolnjacima, suncobranima, konobarima ,sve sija. Prošli put sam pomislila – ko zna koliko je ovde skupo. A onda  dva sendviča, po jedno piće i neki kolač, ne sećam se koji, uz samoposluživanje, platih blizu 40 eura. Sada sam rekla – platiću ovde, makar me služe. Oko nas sve stranci, pa šta košta nek košta. I, zamislite, platili smo isto toliko, još nam na kraju doneli i raltuk gratis. Sa terase ovog restorana dok tolite svoju glad, uživate i u pogledu na Boshpor, koji puca pred vama( i to košta,al stvarno vredi).

Pored Plave džamije, druga najveća je Sulejmanova džamija , koju je sagradio Sultan Sulejman Veličanstveni u 16. veku, po nacrtu čuvenog otomanskog arhitekte Mimara Sinana. Kad prolazite, u povratku, pored Istanbulskog Univerziteta, vidite je, jer je ona na brdu. Mi smo odatle pokušali da se spustimo do Galata mosta, činilo nam se da je blizu i defakto jeste. Tu smo upali u neku ulicu, koja nizbrdo vodi ka mostu, sa svakakvim radnjama, gde je nezamisliva gužva, bukvalno ne možete da se krećete. Nekako mi tu baš nije bilo prijatno, pogotovo što i nismo bili sigurni da smo na pravom putu. E, tu doživite taj pravi istočnjački ugođaj, koji nema nikakve veze sa evropskom Turskom. Kad se spustite do mosta, mnogo ljudi, hrana se prodaje na ulici, sve liči na istok. Na samom mostu imate niz kafića, gde se možete odmoriti i posmatrati okolinu. Sve u svemu, ako želite malo istočnjačkog doživljaja,onda je to ovde.Tu je odmah i Bazar začina , al’ mi smo se toliko umorili da više nismo imali snage bilo za šta osim, da se nadamo da ćemo što pre stići do hotela.

Inače, hrana u Istanbulu nije skupa, ima svega i svačega, sve su neke ćufte, dolme, kebabi i sve tako nešto, uglavnom ukusno i baš začinjeno. Ali nema alkohola,samo pojedini restorani (uglavnom u kraju gde odsedamo mi i Rusi) imaju npr.pivo.Tražila sam  Efes i jedva našla. Pitala sam, šta je razlog, kažu da im na hranu nije porez veliki, ali na alkohol imaju neki dodatni porez, pa se više odlučuju da drže hranu i bezalkoholna pića  (coca cole ima svuda), da se brzo jede i ide dalje. Na ulici možete kupiti ceđenu narandzu, ceđen krastavac i slično voće i povrće, koje očigledno imaju u velikim količinama. Kažu da Turci proizvode hranu za 80 miliona svojih stanovnika, a još im ostane i za izvoz.

Sa agencijom smo obišli Vaseljensku Patrijaršiju (u delu grada koji se zove Fener), zapalili sveće, videli konak Patrijarha Vartolomeja i Biblioteku. Odatle vrlo blizu je pristanište, odakle kreću ture krstarenja Bosphorom . Ovo je lep doživljaj, posebno ako ne duva vetar, pa možete da budete na gornjoj palubi. Uz put ponovo vidite Galata most, Galata kulu, Ortokoj dzamiju, niz hotela uz Bosfor, Medressu, Rumenli Hisar, devojačku kulu, vile bogataša itd.itd.

Nisam pomenula Dolmabahce Palatu( prebivalište poslednjeg sultana) iz 19. veka, koja kako kažu, podesća na Versaj, građena u tom stilu, jer nismo imali vremena da vidimo, a ni agencija to nije imala u ponudi. Ono što bih još volela da vidim jesu Prinčevska ostrva, nekadašnji zatvor, a sad se tamo ide na odmor. Ona nisu tako daleko, nekih 20-tak km, i ako je lepo vreme, mogu se videti iz daljine,dok se vozite Bosphorom.

Još samo par utisaka o shopingu . Ovde se, kao što sigurno znate, može kupiti sve što zamislite – od tekstila, preko kože, obuće do slatkiša (alve, ratluka, baklave). Slatkiši su neodoljivi, obavezno ponesite kući nešto od toga. Mi smo kod Kapali Čaršije, u čuvenoj prodavnici Koska, kupili alvu različitih ukusa i sa različitim dodacima. Što se ostale kupovine tiče, moj savet je muškarcima da obavezno kupe cipele. Ono što je meni upalo u oči jeste veći izbor muških nego ženskih cipela (valjda im žene više sede kući, pa su im dovoljne papuče). Cipele nisu tako skupe, kvalitetne su, a ima ih u svim bojama i modelima. Mislim da Turci jako vole dobre muške cipele i odela (može da prodaje đevreke na ulici, al’ ima dobre cipele i solidno odelo). Ne zna se tačan broj tržnih centara. Iskreno, mi smo išli u neki u koji su nas odveli, ali nisam ni zapamtila ime, samo znam da je preko puta bolnice Agi Badem, gde su išli i naši pacijenti na kardiohiruške operacije. Mene tržni centri u startu umore, tako da više volim prodavnice oko Kapali Čarsije ili samu Kapali Čarsiju, kao najstariji bazar sa oko 4000 prodavnica, potpuno istočnjački egzotičnih.

Ima o Istanbulu još mnogo toga da se kaže, al’ mislim da je i ovo dovoljno dugačko. Jer, ipak – nisam ja Secherezada pa da pričam 1001 noć.

Tekst napisala: Olivera Jovanović