Da li se deca i oružje mogu ostaviti u istoj prostoriji a da „Blic“ i „Kurir“ nemaju priliku da sutra preko cele naslovnice udare TRAGEDIJA i da se dušebrižnici sjate na posedovanje oružja k’o muve na… pekmez?

Naravno.
Vrlo je poželjno mešati decu i oružje UPRAVO da bi se to izbeglo.

Kad god se neka balavurdija poubija, ne moram da čitam dalje od naslova da znam šta se desilo:

a) Klinac našao pušku/prangiju koju je tata sakrio od samog sebe.
b) Klinac uzeo tatinu pušku/prangiju da se poigra/promangupira.

…i onda ucmekao drugara, ili ucmekao sebe.

Zašto? Zato što ne ume da koristi to oružje!

Očekujem poplavu komentara tipa nisi normalan, to je oružje, od toga se gine, normalno da je došlo do sranja, oružje ne treba da se daje deci u ruke, nikadnikad, nije bilo dovoljno dobro sakriveno, blablabla.

I svi ti komentari ne vrede ni prebijene pare, jer potiču od nekompetentnih ljudi.

Da su kompetentni, ne bi to pričali.
A kako sam ja kompententan? Pa jbg, kompetentan sam jer sam odrastao među oružjem. Umeo sam da sastavim i rastavim pušku i pištolj pre nego što sam krenuo u školu (a tome će još malo tri decenije). Danas, kad sam raspoložen, mogu na 100 m da uteram karabinski metak u metu veličine nokta na palcu ruke. OK, odrasle muške ruke.
Koliko sam puta napravio sranje? NIKAD.

Znam mnogo lovaca i strelaca – ljudi koji imaju decu i koji su nekad bili deca. Koliko sam puta čuo da su ta deca napravila sranje? NIKAD. Dakle?

Deca su radoznala – ne vredi sakrivati bilo šta – kad-tad, dete će nabiti nos i zavući ruku u svaki zamislivi deo kuće/pokućstva u koji se može nabiti nos/zavući ruka. (Ako mislite da vaše dete to ne radi/neće da radi, onda ste debil i vaše slatko dete će vas, kad još malo poraste, vozati kako mu padne na pamet – ako vas već ne voza k’o mladog majmuna.)

Faktor radoznalosti se, naravno, NEIZMERNO umnožava ako dete nanjuši da se u kući nalazi nešto što se krije od njega. Dalje, deca se ugledaju na uzore. Na ono što je kul i na ono što vide da se radi, a ne na ono što mu se prodaje kroz priču (jedno vreme se deca mogu i tako oštećivati, posle skapiraju kako svet funkcioniše i dignu ruke od padanja na žvaku. Ili su debili.).

E jebiga svet je takav kakav je i deci su kul akcioni junaci, koji uleću u mafijaške vile s prstom na obaraču i izrešetaju dva autobusa loših momaka iz dva šaržera za 15 sekundi i posle prevrnu hot cicu čije gole slike su storentali u sklopu projekta Fappening (vaše dete, ne glavni junak – odnosno, junak prevrće a dete torenta).

Elem, kad klincu kupite plastični mitraljez, sigurno ne zamišlja kako na olimpijskim igrama pakuje zrno u zrno na 25 metara dok viče TATATATATATA.

Bar ne većini…

Nije drugačije ni kad mu u ruke dospe prava puca – ako nije uveden u pamet.

Dakle, kako nastaje scenario za naslovnu „Kurira“?

– Od deteta se krije oružje; dete o oružju, rukovanju i bezbednosti pri rukovanju oružjem ne zna ništa.
– Dete provali gde je oružje.
– Dete na kraju skupi muda da uzme oružje i da ga malo čačka – jbg, zanima ga.
– Dete na kraju skupi muda da se svojom „pravom“ igračkom pohvali u društvu.

Potencijal za nastanak sranja kreće otprilike od druge polovine druge rečenice.

I, gde je tu pamet?
Je’l može nož da ubije? A struja? A pad s terase? A je’l može dete da CRKNE od SRČKE u 23. jer otkad je porastao da skapira kako radi računar ceo dan sedi k’o krompir i drka igrice i ne može da potrči 20 metara a da mu puls ne udari na 290 pošto u životu nije bio fizički aktivan?

Obrejebote pa mo’š ubiti čoveka naoštrenom olovkom dužine 5 cm kao zeca, nema šta ne može da ubije čoveka… Pa, je’l se od deteta krije da u kući ima noževa i da je 21. vek i da u kući sve osim toalet papira radi na struju i je’l mu se preti da će ćale da ga polomi ako ga vidi da dira bilo šta od toga?
Jok bato, nego se dete nauči da ne gura ruke u žice i utičnice i da ne potura prste pod nož kad seče.

E, pa isto to se radi s oružjem. Samo je proces malo zahtevniji.

Šta se radi?

Jedno (kratko) vreme, detetu se može uskratiti pristup oružju zabranom ili držanjem van dohvata. Pod kratko mislim na uzrast do 3-3,5 godine. Ne zajebavam se.

Posle toga, dete se mora shvatiti kao (dovoljno) veliko da kapira neke stvari na svoj način i vreme je da mu usmerite mišljenje i ulijete znanje. Dakle, od tog trena

1. Dete treba da zna gde je oružje.

2. Dete KAD I KOLIKO GOD HOĆE sme da dira oružje u prisustvu roditelja.

3. Pošto 2., onda se postigne dogovor da se oružje ne dira dok je dete samo (podrazumeva se da ste dovoljno sposobni da vaspitate dete da poštuje dogovor – uostalom, ako detetu ZAISTA omogućite da čačka oružje kad god ste i vi u kući, ovo neće biti problem).

Šta se ovim postiže?

Najpre, detetu se utoli želja da dira oružje. Pošto je oružje postalo nešto što je stalno dostupno, samim tim prestaje da bude tajanstveno i zanimljivo i postaje deo svakodnevice.
Zatim, dete će da nauči da rukuje oružjem. Naravno, ovaj korak zavisi od toga da VI umete da rukujete oružjem. Na svako dečje pitanje morate da imate TAČAN odgovor i SVE mu se mora pokazati. Čemu služi ovo dugme? A ova poluga? Šta se desi kad se ovo pritisne? Kako se rastavlja pištolj? A puška? Kako se sastavlja? Kako se čisti? (U jednom trenu vi ponudite detetu da sastavi/rastavi/očisti pušku/pištolj – uz neophodnu asistenciju kad treba zapeti sirovom snagom).

Kroz sve ovo morate da prođete MNOGO puta – što nije tako strašno/dosadno kao što zvuči – ako imate oružje, onda sigurno i vi volite da ga čačkate ;)

Povedite dete na strelište, da uživo vidi kako to funkcioniše.

Uz sve ovo, detetu se mora objasniti da je oružje opasno i da NIJE igračka – nema igranja, NIKAD.
Za obarač se NE HVATA dok nisi spreman da pucaš.
Nema okretanja oružja u čoveka, NIKAD.
(Nedavno sam imao priliku da se izderem na magarca, inače uzornog momka koji je završio fakultet i ne bi se mogao opisati kao debil, koji se mrtav-ladan dohvatio obližnjeg karabina i PRVO što je uradio je da je stavio prst na obarač dok je cev mlatila tamo-vamo u visini naših stomaka. Na moje pitanje da li je ikad pre uzeo oružje u ruke dobio sam očekivan odgovor – ne. Horor.)

Ostaje važan problem. Nijedno vatreno oružje nije opasno (osim kao toljaga) ako nije udruženo s municijom*.
Kako se to rešava? Prosto. Nemojte držati napunjeno oružje.

Dodatak preko k**ca, nekoliko dana posle objavljivanja teksta…

http://www.kurir.rs/crna-hronika/saslusan-otac-devojcice-8-koju-je-brat-4-ubio-iz-puske-u-resniku-clanak-1637638

Nemojte-u-kući-držati-napunjeno-oružje kao ovi majmuni za koje nemam reči koliko su debilni, koju si pičku materinu uopšte ušao u kuću sa punom puškom, dabogda ti se u dupetu iskrivila, mentolčino!

*Znam za kraj u kojem meštani drže pune puške po ćoškovima, kao da Turci samo što nisu – deci objasne da je puška uvek puna i da uvek može da ubije i da se to ne dira. To funkcioniše. Respekt.

To je, ukratko, to. Najbolji način da se dete spreči da napravi sranje s oružjem je da ume da ga koristi, da zna da nije igračka – i da ga ne zanima da ga čačka.