Donedavno sam bio nepoverljiv prema ugostiteljskim objektima poređanim duž novobeogradskog keja; verovatno me progonio duh devedesetih: utoke, trenerke i narodnjaci… odnedavno sam počeo da menjam mišljenje, bar prema nekim mestima.

Splav-piceriju Andrea Mia sam overio slučajno, čekajući da kiša odluči šta će. Što se tiče sadržaja i cena, nema šta naročito da se istakne, manje više uobičajena atmosfera i cenovnik lepo sređenih mestašaca na kojima bleji omladina (bio sam samo jednom, tako da ne mogu ne znam koliko da elaboriram). Međutim, ima jedna stvar koja odskače, a to je lokacija.

Andrea Mia je smeštena na veoma dobrom mestu: skoro na vrhu keja, uz sprudić koji je odvajkada tu i koji je obrastao vrbama i šibljem, tako da je s jedne strane ušuškan i skriven od pogleda, prilično izolovan. Druga odlična stvar na splavu je otvoreni deo. Prvo, ogroman je, drugo, skoro da leži na reci (ko je bio na pontonu, zna kako je), treće, isturen je daleko u reku, tako da se jači „ja na reci“ osećaj može postići jedino na nekom plovilu. Terasa nije natrpana mestima za sedenje (bar kad smo mi bili) tako da se postiže i dobro osećanje privatnosti. Sve u svemu, lepo mestašce za uloviti mesto uz reku i uživati u mirisu vode i povetarcu.