Tekst i Foto: Aleks

Sa svojim kolegama, biciklistima, dogovorio sam odlazak na Divčibare. Ne autom, ne autobusom, već biciklicama. Polazak je bio zakazan za nedelju, 23.08.2015 u 7:30h sa Ade. Ekipa se skupila i tačno na vreme usledio je polazak.

Kvalitetni ljudi prvenstveno, odlični vozači i uz timsku vožnju stižemo do Obrenovca, gde se nalazimo sa Zoranom koji dolazi iz Platićeva kod Šapca. Tempo jak i vrlo brzo stižemo do Mionice… Tu je usledila pauza i sačekiva nje kolega, nakon čega je usledio pokret prema vrhu Divcibara i 27 km uspona koji svako savladava u skladu sa svojim mogućnostima.

Izvor koji je pri vrhu je jedna oda stvari koja ostavlja utisak – temperatura vode na granici leda… Savršen ukus i miris. Ko je krenuo ka vrhu taj je i završio što je i najbitnije. Na Divčibarama je usledio odmor i naravno ćevapi… čorbica… A posle toga, pokret nazad.

Kao jedna od nagrada sledi spust prema Mionici iste dužine i povratak za Beograd, Borču i Šabac, timski i ujednačenom brzinom. Kilometraža u oba pravca, u zavisnosti ko je odakle krenuo, je od 200-250km. Od svega najbitnije – ni jedan defekt, ni jedan pad. Otišli pravi, došli zdravi.

“Odlično iskustvo! I opet ću.”

“Živeli biciklisti i biciklizam!”