Napisala: Jelčica

Definicija biciklizma:

Vožnja na biciklu u pragmatske, rekreativne ili profesionalno-sportske svrhe.
U biciklizmu, grubo rečeno, imamo tri podvarijante:

1. Nužno transportovanje od tačke A do tačke B po hleb i novine.
Transportovanje je motivisano gotovo isključivo namerom da se čovek, umesto hodanja, a sa manje utrošene energije i vremena, prebaci sa jednog na drugo mesto.

Onaj ko bicikl koristi u te svrhe, nikada neće izaći da se provoza da bi se provozao ili zato što će to koristiti njegovom zdravlju. Gotovo po pravilu nisu zainteresovani za održavanje bicikla ili raspitivanje o pravilnom sedenju na biciklu i tehnici vožnje. Bitno je da se zadnjica smesti na sedište i da se odradi transportni zadatak. Društveno odlično prihvaćen vid korišćenja bicikla.

2. Biciklisti rekreativci koji ne treniraju u klubu niti pod vođstvom profesionalnog trenera i nemaju ozbiljnih aspiracija ka postizanju takmičarskih rezultata. Osim što koriste bicikl u svrhe kao 1. grupa, biciklisti rekreativci rado sednu na bicikl da se provozaju iz užitka, zbog zdravstvenog benefita ili radi jednodnevnog ili višednevnog cikloturizma (drumskog ili planinskog).
U ovu široku kategoriju (koja se opet može podeliti na dosta podkategorija) spadaju biciklisti koji jednom u mesecu sednu na bicikl i provozaju 10 kilometara, ali i biciklisti koji voze gotovo svakodnevno i godišnje prelaze i do 20.000 km. Obično veoma zainteresovani za mehaniku bicikla, posvećeno održavaju isti i uglavnom dobro upoznati sa osnovama korišćenja bicikla (visina sedišta, kadenca, osnovna oprema itd.).

Dosta su dobro upoznati i sa pravilnom sportskom ishranom, a često primenjuju samo delimično ili nikako jer im nisu bitni vrhunski rezultati, maksimalni mišićni rast, smanjenje procenta masti u telu, postizanje maksimalne izdržljivosti, rad na kondiciji u zimskim mesecima, razvijanje svih mišićnih grupa itd.; često se ne istežu pre ili posle vožnje.

Rado bi poboljšali svoje performanse, ali unapred znaju i ne kriju da nemaju namere da posvete previše novca i/ili vremena da bi se optimalno hranili i vežbali (tu spadam i JA). Uglavnom nisu strogo dosledni u ritmu treniranja već se vode faktorima kao što su količina slobodnog vremena, posvećivanje vremena drugim obavezama, povremeno lenjost, vremenski uslovi lošiji od idealnih itd. Ponekad (često?) ističu društveni aspekt grupnih vožnji, tj. druženje na biciklu.Bitno je da se unapredi zdravlje, druži na točkovima, provoza u samoći radi razbistravanja glave, napravi turističko putovanjce, poboljša linija i sl.

Društveno izuzetno loše prihvaćena kategorija biciklizma, često viđena kao gubljenje vremena za dokone ili detinjasto ponašanje. Ponekad se tumači i kao pokazatelj slabog finansijskog stanja bicikliste.

3. Biciklisti profesionalci . Osobe koje treniraju biciklizam u klubu, pod vođstvom trenera. Prelaze velike kilometraže mesečno i godišnje, vode računa o treniranju u zimskom periodu, o ishrani, o mehanici bicikla. Velika većina se bavi drumskim biciklizmom, mnogo manje njih planinskim.

U grupnim vožnjama je momenat druženja u drugom planu, a najbitnije je pravilno odraditi trening. Najbrža grupa biciklista.  Bitno je da se postignu što bolji rezultati na trkama, ali i uživa u elegantnom jezdenju drumovima u znoju tela svog i snagom mišića svojih. Društveno ne sjajno prihvaćena kategorija, tek malo bolje prihvaćena od 2. grupe.

Grupe nisu međusobno podeljene ogradom pa pojedinci mogu da se premeštaju iz grupe u grupu/podgrupu, menjaju ambicije i navike itd.

NAPOMINJEM svima koji su pročitali da imaju u vidu da je ovo moje subjektivno mišljenje napisano u jednom dahu i sigurno sa dosta nedostataka, ispuštenih činjenica i zapažanja, generalizacija. Znam da bi ostali forumaši mogli uputiti mnoogo komentara na tekst, ali ih molim da to ne čine već napišu sopstveni pogled na temu po svojoj meri.

P.S. Verujem da bi meni kao rekreativcu veoma koristili saveti od profesionalca prilagođeni mojoj ambiciji i planiranim resursima (vreme, novac, volja) namenjenim toj aktivnosti. I sama uočavam dosta problema tokom sezone izazvanih pretežno neadekvatnim planiranjem vožnji. Pritom nemam mogućnosti da plaćam časove niti imam ambicije da se učlanim u klub.
Sa druge strane, da bi mene taj profesionalac posavetovao, potrebno je da on bude u stanju da odvoji vreme za mene, a to će moći pod uslovom da:
– ga država plaća da bi mogao da savetuje one koji žele savet (– ovome se niko ne nada u Srbiji),
– ga ja plaćam.
Podrazumeva se da je korektno da se treneru plati što će potrošiti vreme (najdragoceniju valutu koju bilo ko može da ima). S druge strane, ja ne želim/ne mogu da plaćam.
Kako ćemo to da pomirimo?