Započetu priču o mestima gde se u Beogradu može popiti pivo koje kvalitetom odskače od uobičajene ponude nastavljamo kojom rečju o lancu pabova pod imenom “Crna kornjača”, ili, po srpski, “Black turtle”.

Najpre da kažem da Crna kornjača nije nova stvar – još malo pa će slaviti petnaestogodišnjicu postojanja – ali pošto uvek ima neko da otkrije i stara mesta, vredi baciti koje slovo.

Ono po čemu se kornjača razlikuje od (ogromne većine) ostalih domaćih pivnica je pivo – naime, tamo se, uz uobičajenu ponudu iako postoji uobičajena ponuda flaširanih piva, može mora naručiti i njihovo pivo.

“Njihovo” pivo je, očekivano, iz njihove pivare – a u njoj očigledno rade tehnolozi koji znaju svoj posao i ne fuširaju. U uobičajenoj ponudi su svetlo i tamno pivo i nekoliko piva sa voćnim ukusom, dok se sezonski pravi još nekoliko “specijalnih” vrsta piva.

Svetlo pivo nije kiselo, taman je prave gorčine, ima sitne mehuriće koji daju prijatan, diskretno kremast osećaj pri pijenju. U mom univerzumu, ovo je odlično “letnje” pivo – nije prejako, ali daleko od toga da je voda.

Tamno pivo je taman kako treba; ne mogu da se odlučim da li više dominira karamela ili kafa. Punijeg je ukusa i kremastije od svetlog. Pio sam i bolja tamna piva, ali ne mnogo njih – i ne po ovoj ceni. Uspeo sam da probam i Rođendanski ejl (s diskretnim šmekom kolača?), nekakvo crveno pivo (s ukusom slame/sena, čudan šmek na suvo ali bi lepo išlo uz piletinu) i belgijsko manastirsko (što je verovatno jedino pivo kome bih dao prioritet u odnosu na crno pivo (ko ne zna, baš volim crna piva))

Kad pomenuh cenu – odnos cene u poređenju sa “Samo pivom” i zemunskim pandanom “Pivopijom” je ~ 2:1, što je daleeeeeko primerenije prosečnom džepu ljubitelja piva a kompromis nije u kvalitetu, nego u ponudi.
U gradu ima nekoliko kornjačinih pivnica, a atmosfere im se razlikuju, od fenserice do kafančine, tako da će svako naći idealni ambijent za gustiranje.

Sve u svemu, Nemagreške pečat kvaliteta.