Tri sezone sam baš intenzivno vozio motore. Tri komada sam promenio tokom te tri godine. I baš sam se lepo navozao. A onda dođe bajs i ljubav prema motorima počela da kopni. A i realno nema se vremena. Sitna deca, posao, mnogo obaveza, a motor možeš voziti isto kad i bajs – kad je lepo vreme. I tako reših proletos da prodam motor. I ne kupim drugi. A da ne bih dovodio sebe u iskušenje, svaki put kad bi mi se ukazala prilika da vozim tuđi – odbijao sam.

I sve tako do pre nekoliko dana kada sam posetio AC Luka u Zemunu da ugradim kuku na autu. Obzirom da sam prvi put otišao tamo, tek po dolasku ukapiram da ovo nije klasičan servis, već i zastupništvo/distributer BRP vozila. Za one koji ne znaju (kao i ja do tada) u pitanju je proizvođač Sea Doo, Ski doo, Kvadova i Can Am tricikla.

Iz nekog razloga Ski doo i Sea doo me nikad nisu privlačili. Kvad je razlog što sam zadržao svu opremu kada sam prodao motor i imam ga u planu jednog lepog dana za kupovinu.

Ali BRP Can Am Spyder….

Eeeeeee to je već posebna priča. Ovakvo nešto nikad nisam video uživo. A već svojim izgledom podiže adrenalin. Intrigantan, agresivan, prelep, nadrkan. Naravno, kao dete oko igračke i ja sam počeo da se vrtim oko njega. Pa me vuče da sednem. Pa se na kraju popenjem i sednem. Pa se šokiram koliko je udoban i koliko su sedište i korman dobro odmereni da je položaj krajnje prijatan. I sedim tako u mestu nekih 15 minuta i maštam kako vozim. Kad eto ga gazda. Pita ‘oćeš da probaš. A ja kao i svako fin Lala kako da ga odbijem? Pristanem naravno.

Dobijem kacigu, turim je na glavu, upalim i krenem lagano. Semafor ispred salona. Slušam zvuk. Nekako čudan. Nije motoristički, onako kao što se čuju zujalice. Iako je 1000cm3 i 130 ks, više zvuči kao neki nafrizirani auto male kubikaže nego kao npr ZXR. Na prvom semaforu krećem lagano, šaltam do treće i vozim oko 60- 70km/h. Šalta se kao na bajsu – polugice su na levoj ručici, prebacivanje u višu se vrši polugicom za palac, a u nižu brzinu kažiprstom. Ko je vozio novije MTB bajseve zna o čemu pričam. Dolazim do sledećeg semafora i kočim. Kočnica je jedna jedina – nožna. Koči istovremeno sva tri točka, sama raspoređuje silu kočenja između točkova. Mislim da ima i ABS. Ponovo čekam zeleno i rešavam da odvrnem gas, da vidim kako ovo čudo vuče. I konačno zeleno. Zavrćem do kraja, kreće lagano, pa od tri-četiri hiljade erupcija snage. Šaltam u višu, ne puštam gas, samo stiskam palcem kad obrtaji odu preko 8000 rpm. Već idem oko 150 km/h, u retrovizoru su svi daleko daleko iza mene. Nailazi sledeći semafor. Kočim. Automatika sada sama radi svoj posao i prebacuje u niže stepene prenosa. Stajem. Lep osećaj kada znaš da ne moraš da spustaš noge na asphalt. A one podrhtavaju. Kao i ruke. Osmeh razvučen od uva do uva. Adrenalin luduje u venama.

Pravim polukrug i krećem nazad. Ulazim u krivinu i nastupa totalna konfuzija uslovnih refleksa – nije motor pa da možeš da ga oboriš u krivini, a nije ni auto pa da si u kadici sa vezanim pojasom. Ovde bukvalno možeš da ispadneš. Bez iskustva nema zajebavanja u krivinama. Shvatam to odmah i odlučujem da samo gasiram na pravcima. Na oba semafora u povratku gas do panja. Vuče kao lud. Ne baš brutalno kao ZXR, ali ništa slabije u odnosu na Ferrari Californiu koju sam vozio (posle sam na netu našao da je ubrzanje 4,5 sec do 100km/h).

Oduševljen vraćam se u salon i predajem ga gazdi. Bogami, ne znam kada me je poslednji put neka ovakva igračka oduševila. I izgledom i prefomansama. Stvarno jedinstven. Neponovljiv. I različit u odnosu na motor.

Da li ima manu? Da. 23.000 mana. U evrima. Da li bi ga kupio da imam para? Da. I to odmah bez razmišljanja!