Ovo je bilo agencijsko putovanje, nama je odgovaralo jer je polazak bio iz Niša u 20h. Putovanje do Beča, preko Mađarske, trajalo je skoro 12h, sa zadržavanjem na granici oko 2h. Stali smo ispred samog Beča u restoranu Autogrill, pored OMV pumpe, gde smo prvi put popili austrijsku kafu Melanz – liči na kapućino (2 kafe – 6,8 evra). Poznati outlet Pandorf je ispred Beča i vidi se sa autoputa, vrlo lako se dolazi do njega, sve je obeleženo. Dobar je za letnji shoping, jer je sve na otvorenom. Mi smo ovoga puta propustili taj doživljaj i ostavili ga za neku drugu priliku, jer je bilo prilično hladno (ovo su bili prvi lepši dani nakon duge zime sa velikim snegom koju smo upravo preživeli).

Odmah po dolasku, išli smo na panoramsko razgledanje (to u principu nude sve naše agencije) – opera, univerzitet, Burgteatar, parlament (u grčkom stilu, sa šest korintskih stubova, napravljen tako jer se Grčka smatra kolevkom demokrtije), Rathaus (gradska većnica u gotskom stilu), hotel Imperijal (u kome je boravila žena Franca Jozefa zvana Sisi), spomenik Johanu Štrausu…

Bečka opera je  treća u svetu, posle Metropolitena u Njujorku i milanske Skale. Poznata je po tome što neguje mlade pevače i ima predstave 365 dana u godini, tako da praktično radi 24h – pauze su samo dok se promene scene  i kulise!

Bečki univerzitet je nadaleko poznat, a na osnovu sporazuma između dve države, i naši studenti mogu studirati na njemu za 32 evra godišnje. Sajt univerziteta je www.univie.ac.at . Kažu da ima dosta studenata iz Srbije i bivših jugoslovenskih republika.

Najjači utisak je ostavio dvorac Hofburg – zimska rezidencija Habsburgovaca, veliki kompleks, do 1918. centar monarhije. U sklopu su i Sisi muzej, Imerijal apartmani i Silver Collection. Tu nismo ulazili, a radno vreme je od 9-17:30h. Kažu da se ovo može preskočiti, ali obavezno treba videti Carsku riznicu (9 evra, poseban ulaz). U njoj se može videti Longinovo koplje kojim je proboden Hrist, zatim najveći smaragd na svetu, i još mnogo toga, ali i to ostavljamo za neki drugi put. U svakom slučaju, šetnja Hofburgom je bila jako prijatna po sunčanom vremenu. Možete se voziti fijakerom, ali je vožnja skupa, oko 40 evra za pola sata.

Iz dvorca produžavate u Graben strasse koja je pešačka zona, a uz put se mogu videti trg i crkva Sv. Mihajla, ispred koje su neke rimske iskopine. Takođe u ulici Graben, ispred pozlaćenog spomenika, nalazi se crkva Svetog Petra sa kupolom, a zatim i ono što je simbol Beča, katedrala Sv. Stefana (Stephansdom) koja dominira svojim vrhom i vidi se iz celog Beča. Katedrala je građena  u gotskom stilu, što znači da ima izlomljene linije, bez stubova. Gradili su je slobodni zidari koji su tada stvarno bili zidari. Kasnije su dobili i političku konotaciju, ali je njihov simbol ostao isti – key stone (kamen).

Ono što je važno za turiste, dijagonalno od katedrale je kiosk (ne možete ga promašiti), gde se mogu pojesti kobasice sa sirom – kaiserkraner (3,5 evra). Uzeti na tanjiru (plate), sa crnim hlebom, a ne u kifli, iz praktičnih razloga, jer vam iz kifle može iscuriti i pokvariti doživljaj. Pored kioska je nekoliko stolova, tako da svoju kobasicu sa sirom možete pojesti na miru, bez da neko od prolaznika obrati pažnju na to. U Graben strasse smo takođe seli u solidan restoran i probali čuvenu bečku šniclu . Kažu da su svuda slične, tako da se može pojesti u restoranu koji izaberete, nećete nigde pogrešiti, a i cene su slične. Ispada kao da smo samo jeli, ali kobasice i bečka šnicla nisu bile istog dana!

Kafu smo popili u čuvenoj poslastičarnici Demel , gde se može pojesti i saher torta. Inače, kafu je u Beč doneo veliki vezir Kara Mustafa 1623. godine. Nakon što nije uspeo da osvoji Beč, ostavio je džakove za koje u prvom trenutku nisu znali šta sadrže, da bi kasnije otkrili da su to zrna kafe. Tako da tradicija bečke kafe potiče iz 17 veka. Saher nismo probali, jer imamo ovde prijateljicu koja pravi bolju nego što je ova za turiste u Beču, a i nismo neki ljubitelji slatkiša, ali su je ostali iz grupe hvalili (samo ne i cenu koja je oko 5 evra).

U Beču je Vuk Karadžić radio na stvaranju srpskog rečnika, zajedno sa Andrejom Kopitarom. Oženio je Anu, Austrijanku, tako da je po običaju, ćerka Mina primila katoličku, a sin pravoslavnu veru. U njemu je boravio i Branko Radičević, a kratko i Dositej Obradović.

Prater je najpoznatiji bečki zabavni park. Posebno je polpularan leti, među decom, ali ima i stazu za šetnju dugu 4 km – Praterska aleja. Vožnja je 8 evra, a park radi od 9-24h.

Karl platz i Karlova crkva – Ulaz podseća na Aja Sofiju u Istanbulu, a kupola na crkvu svetog Petra u Rimu. Sagradio ju je Karlo VI. Tu je i glavna metro stanica U-bahn ( U1-Shonbrun, U4-Stephn’s katedrala). U-bahn radi od 06-24h. Cena za jednu voznju je 1,8 evra, a iste karte važe i za autobus i tramvaj.

Preko puta Hofburga je Trg Marije Terezije . Ovde staju autobusi, tako da je tu okupljanje grupe.

Nismo stigli da vidimo Prirodnjački muzej koji je u blizini, Muzej savremene umetnosti (ulaz 12 evra), Albertinu, kao ni Muzej lepih umetnostii, ali nešto i za sledeći put, kad bude više vremena. No, obišli smo četvrt Hundertwasse . Napravljena je vrlo interesantno, bez ijedne prave linije, gde nijedan prozor nije isti, a biljke su izmeštene na krov…

Dve trećine grada je pod zelenilom, pa je Beč svojevrsna vazdušna banja. Nadaleko su poznete bečke šume. Grad ima 1,6 miliona stanovnika, i sedma je najpopularnija destinacija na svetu. Podeljen je na 23 becirka – sve važno je u prvom becirku, a u drugom becirku je Jevrejska četvrt. Inače, centar grada je u stvari u Ring-u, tako da, obilazeći ga, idete u krug.

U Beču se nalazi i sedište UN, pored Njujorka i Ženeve. To je praktično poseban grad, gde ljudi žive i rade, a da ne moraju ni da izlaze odatle. Tu je i glavni Kongresni centar. Zanimljivo je da u čitavom Beču postoji samo jedna džamija.

Beč u stvari nije na Dunavu, već na rukavcu koji pravi Dunavski kanal. Kanal je plovan, pa se može brodom otići do Bratislave, nekih 60 km od Beča. Ovo su inače dva glavna grada koja su najbliže jedan drugome. Tako saznajemo da se “Na lepom plavom Dunavu” koji je proslavio Johana Štrausa i koji se vezuje za Beč, u stvari odnosi na kanal-rukavac sa kejom Franca Jozefa. Ovo je bilo malo razočarenje, pa ako hoćete “lepi plavi Dunav”, bolji je doživljaj u Budimpešti. Inače, voda iz česme je u Beču jako kvalitetna, dolazi iz Stajerske i može da se pije.

Beč ima 300.000 opštinskih stanova, po čemu je jedinstven u svetu, a njih izdaje država za 7 evra po metru kvadratnom.

Grad je poznat kao vinska, a ne pivska regija (pivska je Salcburg), tako da ima bezbroj vinarija sa belim (guncmalkirhen) i crvenim (cvajtug) vinima. Imali smo organizovanu večeru u čuvenoj vinskoj oblasti Grincing (25 evra) gde su boravili mnogi predsednici (Klinton, Putin…), a sada naravno i mi. Ovo u suštini možete i da propustite, jer i ne predstavlja neki poseban doživljaj – večera dirigovana i dogovorena, kao i piće, ima neke žive muzike, al’ sve u svemu, po nama, dosta sterilno i bez neke posebne atmosfere.

Palata Schonbrunn - Imali smo organizovan odlazak – prevoz, plus grand tura, 25 evra po osobi. Mogu se i na licu mesta kupiti karte za 13,5 evra. Palatu je projektovao Fiser fon Erlah, a naziv u prevodu znači “lepi izvori”. Ovo je biser barokne umetnosti, sagrađen nakon opsade Beča 1623. godine od strane Kara Mustafe. Izgradio ga je Leopold I kao letnju rezidenciju. Tu je boravila i “carica” Marija Terezija koja je imala 16-oro dece. Jedna od njenih ćerki bila je i Marija Antoaneta, francuska kraljica, žena Luja XVI. Nakon nje, ovde je boravio Franc Jozef sa svojom ženom Elizabetom (Sisi). Dvorac ima 1450 soba, a može se pogledati samo 40. Liči na mali Versaj. Unutra nema fotografisanja. Nama je dvorište (vrt – garden) koje je ogromno, bilo veći doživljaj od obilaska soba. Išli smo uzbrdo da bi se popeli do Glorijete-Slavoluka odakle je divan pogled na dvorac i ceo Beč. Ukoliko idete u aprilu ili maju, biće mnogo više cveća, tako da je  utisak još lepši.

Postoji i zoo vrt, Tigarten. Ulaz je 14 evra, a radi do 16,30h. Nismo stigli da uđemo, ali kažu da mogu da se vide pande koje se hrane u 14,30h i koale koje se hrane u 16h. Inače, drugi sprat dvorca se izdaje za stanovanje. Navodno, tu čak sa ćerkom stanuje i neki naš slikar iz Subotice, tako da oni svi jedva čekaju da se kapije dvorca u 18h zatvore, pa da izađu u šetnju. Pored glavnog ulaza je cafe restoran Residence, gde se može popiti kafa i pojesti dobra štrudla od jabuka. Nažalost, mi nismo imali vremena. Sve u svemu, ovde je možda bolje doći sam, platiti ulaznicu koja se može lako kupiti na ulazu i uživati mnogo duže nego što je nama dozvolila agencija, negde oko sat i po, jer vreme proleti. Samo da se popnete do Glorijete, treba vam bar 15 min. Isto toliko da se vratite, a gde je da malo posedite, fotografišete se i najzad uživate u jedinstvenom pogledu na ceo grad. U tom slučaju bi imali vremena i za zoo vrt i cafe Residence sa onom štrudlom od jabuka koja nas definitivno čeka sledeći put.

Dunavski toranj nas nije impresionirao – stvarno se može videti ceo grad, ali ako nešto treba preskočiti, onda je to sigurno ovo. Agencijski obilazak je 9 evra.

Belvedere (gornji i donji) – Mi smo obišli samo gornji, ali je on i značajniji, jer ima stalnu postavku slika i eskponata. Agencijski obilazak je 15 evra. Vrt je lep, a ispred palate je jezero. Ovo je dvorac koji je sagradio Eugen Savojski, nakon što je, zajedno sa Poljacima, odbranio Beč od Osmanlija (velikog vezira Kara Mustafe, odnosno sultana Murata IV). Eugen je zatim krenuo na jug i došao do Beograda, koji je potom i oslobodio. U znak sećanja i danas postoje vrata-porta Eugena Savojskog na Kalemegdanu.

U gornjem Belvedereu je postavka Gustava Klimta (ove godine se obeležava 150 godina od njegovog rođenja), tako da smo tu videli čuveni “Poljubac”, “The Kiss”, kažu “poljubac koji je promenio svet”, Judith i još neka njegova značajna dela. Smatra se da je na slici Poljubac sam Klimt, mada se ne vidi njegovo lice. Inače je jako voleo da slika žene – pozirale su uglavom gole, a onda ih je na samom platnu oblačio u haljine. Pored Klimta, mogu se videti i dela Oscara Kokoshke, Eugena Silea, Monea, Renoara, figure karaktera, itd. Na ulazu je Bistro sa lakom hranom i pićem (jeli smo na brzaka neke špagete jer vas stalno zove vodič i opominje kada je sastanak grupe). Tu je i dobra, ali ne i jeftina suvenirnica, tako da suvenire kupujte na drugom mestu, gde nema baš toliko turista (slično kao i u drugim gradovima).

Na kraju, da spomenemo i smeštaj. Hotel Austria Trend Eventhotel Pyramide gde smo odseli je odličan, mada su sve sami “naši”, iz svih mogućih bivših republika. Vrt u centru piramide je jako lep, soba je komforna, doručak solidan, sve u svemu, ok. Ima i, kažu neki koji su bili, dobar Spa centar, ali smo mi, iskreno, bili preumorni za to i samo pikirali krevet nakon obilaska. A i malo smo se smrzli, tako da nam se odmah prispavalo. Preko puta hotela je tržni centar SCS, sa šest ulaza, gde se može naći sve što eventualno treba da se kupi. Ima odličan supermarket za kupovinu kobasica i vina za poneti kući. Zahvaljujući ovom centru, nismo imali potrebu da idemo u glavnu trgovačku ulicu, Mariahilferstrasse, koja je dugačka dva kilometra i pogodnija za lepše vreme. Pored toga, poslednjeg dana, kada je to bilo u planu, bila je nedelja, tako da ništa nije ni otvoreno, no, to i nije neka šteta.