Svoje prve skijaške korake naučio sam na Divčibarama. Bio sam peti razred osnovne škole, odlazili smo tamo grupno, po desetak porodica sa decom i smeštali se u IMT-ovo odmaralište. Bilo je mnogo lepo, bajkovito i naivno. 6 godina smo odlazili svakog januara, prvo savladili osnovne skijaške korake, a zatim se odvažili i skijali na jedinoj žici tanjirači koja je tamo postojala (dužine oko 350 metara). I bilo nam je mnogo lepo. 1992 godine smo shvatili da smo porasli i sazreli za nešto izazovnije – Kop.

Ali ovo nije priča o Kopu već o Divčibarama koje nisam posetio od 1991 do pre dve tri godine. U stvari, prošao sam jednom 2004-te, ugledao hotel Divčibare u potpuno oronulom stanju, novoizgrađen hotel Pepu (koja je svojim izgledom kvarila zimski ambijent jer je vise ličila na opštinsku zgradu iz centra Valjeva nego na zdradu u planinskom centru) i potpuno se u ubedačio. Baš mi je bilo žao.

Negde oko 2009-te, neko od kolega mi reče da je Vujić kupio i renovirao Hotel Divčibare i vratio mu stari sjaj. I stvarno su ga mnogo lepo sredili, čak su i bazen renovirali.

A onda je stigla i nova žica, dvosedešnica kojoj je prilagođena nova staza dužine 800 metara. I to ozbiljna staza na kojoj može lepo da se skija.

Ja sam tada sa klincima krenuo ponovo na Divčibare na produžene vikende. Smestim se u hotel, skijamo dva – tri dana i vratimo se za Beograd. Planina je na visini 1.000 metara tako da snega uglavnom uvek ima, tj kad ga ima na Kopu, ima ga i ovde. Cene na stazama za rentu opreme i skipas su vise nego smešne – da nekam za dž. Instruktori su nastavnici fizičkog vaspitanja iz Valjevskih škola, ali za neke prve klinačke korake su više nego dobri. Obe staze rade, ali mi smo klince vodili uvek na onu manju gde smo i mi napravili prve korake. Postoje i staze za sankanje ako se klincima ne skija.

Ono što Divčibare razlikuje od Kopa i Zlatibora  je  uživanje u iskonskoj prirodi – sve je mirno i tiho, nema kafića, nema milijarde turista i automobila, sve je još uvek nekako netaknuto i neiskorišteno. Meni stvarno nije jasno zašto se medijski ova prelepa planina ne promoviše malo više kada je na svega 115 km od Beograda i kad se tamo stiže za sat i po vremena (ako idete sa Slavije).

Od smeštajnih kapaciteta tu su Hotel Vujić Divčibare, Hotel Maljen, Hotel Pepa i hotel Zamak.

Divčibarski zamak

Meni su dva glavna favorita hoteli Divčibare i Zamak. Doduše u Zamku nisam boravio, već samo svraćao na klopu.

Što se tiče samog hotela Divčibare – ima 4 zvezdice, kongresnu salu sa ogromnim kaminom (pogodan je za kongresni turizam), vrlo je lep, prostran, sve je čisto i uredno, sa eksterijerom i enterijerom pravog planinskog hotela.

Hotel Divčibare

Sve u svemu moram da ponovim da je po meni velika šteta što se ova planina ne iskoristi u svom punom obimu jer je to najbliža ozbiljna planina Beogradu na koju se može doći i na kvalitetno jednodnevno skijanje. Zašto se to ne prepozna kao potencijal i dalje mi nije jasno.

P.s. Svojevremeno mi jedan kolega pričao da su Divčibare poznate po prelepim stazama za pešačenje. Nisam imao priliku da šetam po okolnim brdima, ali oni koji jesu kažu da je priroda nestvarno lepa.