Za razliku od ove današnje dece koja odu na spavanje u 23h čak iako su predškolci, ja sam sve do petog – šestog osnovne poštovao postulat U devet u krevet . Tim ritmom za mene kao klinca bilo je prilično naporno da dočekam ponoć i Novu godinu. Tek kada sam počeo da odlazim na one kućne žurke sa drugarima iz osnovne škole u sedmom ili osmom osnovne počeo sam kulturno da je dočekujem. Tada su to bile one naivne žurke na kojima smo pili sodu, kabezu, klaker, igrali masne fote i svako imao svoju simpatiju. Naravno bio je tu i po koji dim cigarete onako za najhrabrije.

Onda je došla srednja skola (1991-1995), alkohol i prve ozbiljne devojčice. Sve to naravno na kućnim žurkama. 01. januara uspeh je bio ako bi se uopšte i setili kako smo se proveli. Obično smo se prvog popodne okupljali kod Kiže u kladionici da bi rekonstruisali sećanja i slagali kockice. Iz tih srednjoškolskih dana sećam se da smo jednu Novu godinu slavili kod nekog drugara u pomoćnoj prostoriji koja je do sedam dana pred Novu godinu služila kao kokošinjac. Bila je tu i neka peć od zabata koju je neko pametan uspeo da poruši u novogodišnjoj noći jer mu je onako pijanom smetala.  Onda je na jednoj od proslava pripiti drugar u nečijem dvorištu čak upao u malu razvodnu septičku jamu, srećom samo jednom nogom te se nije povredio, pa je prao patike i farmerke i smrdeo  pola noći k’o stajsko đubrivo.

A da, ono što je jos poseban dodatak tih novogodišnjih proslava su i čuvena čestitanja – kad prođe ponoć svi đuture krenemo na druge kućne žurke da čestitamo Novu godinu jedni drugima. Iz ove perspektive to deluje mnogo smešno jer zamislite scenu kad u pola noći onako pijane grupe tinejdžera od po njih15-20 bauljaju po seoskim ulicama k’o zombiji. Neretko se dešavalo da se pojedinci toliko opiju da se u rođenom selu izgube pa tumaraju po sat – dva u krug dok ne nalete na nekog ko ih doprati do kuće. Jednom prilikom sam sa dva drugara otišao kod nekih devojčica da čestitam, i dok smo se mi čestitali jedan od ove dvojice je počeo da prosipa pivo po televizoru domaćina?? što mu se tada onako pijanom učinila kao dobra ideja. Međutim, jedan od domaćina  pozvao je svog oca koji se pojavio na vratima sa šmajserom i u stilu Bate Živojinovića tj Valtera rasterao nas Švabe da begamo po avliji k’o pacovi pred terijerom. Srećom je prepoznao neke od nas pa se sve završilo samo na zastrašivanju i mahanju.

E, a onda je deran očo na fakultet u Beograd . Tada sam umesto Nike obuvao lakovane cipele, umesto farmerki odelce, umesto Šabana Šaulića i Uvenuće narcis beli puštali smo Cecu i Znam za jedan grad zove se Beograd (po mom mišljenju nezvanična studenstka himna studenata koji nisu rodom iz Beograda). Prvo po kućnim novogodišnjim party-jima , onda po kafićima i restoranima. U početku po onim malo jeftinijim, a kad se fax završio i po malo skupljim. Bilo je tu dobrih provoda i dobrih lumperaja.

A onda dođu žena i deca. I prve Nove godine koju smo dočekali kao roditelji, žena mi kaže: baš mi se ne ide nigde za Novu godinu, ajd’ da budemo kući. Ti šta ćeš, moraš da se složiš. Ta prva kućna Nova godina mnogo mi je teško pala. Dete zaspalo u osam uveče, žena odma posle novogodišnjeg binga, a ja pored flajke, sa slušalicama na ušima (da ih ne probudim) prikopčan na laptop slušam Zoricu Brunclik (A tebe nema) i razmišljam ako sada zapalim do grada i vratim se u pet, dal’ će da me provali ili ne . Mnogo strašno je to bilo.

U proteklih nekoliko godina malo smo izlazali, a malo smo sa decom dočekilvali Novu. Ove godine oboje smo doneli odluku da ne idemo nigde. Nekako smo se smorili valjda. Rešismo da budemo kući sa decom i da na istu pozovemo prijatelje koji takođe imaju klince kao naše. I tako i bi. Prijatelji došli, deca se zaigrala, na trpezi za predjelo: švargla, zimska kobaja, belolučane paprike, kačkavalj, kornišoni, kiseo kupus sa alevom paprikom, maslinke, ajvar. I domaća lozovača kao aperitiv. Za glavno jelo Karadjorđeva šnicla i domaće crno vino. Do 23h već nas uhvatilo raspoloženje, deca u totalnoj euforiji jer Deda mraz je šatro na Dorćolu i kreće na Vračar sa poklonima. Na Pinku Grand, na Grandu sklonili one mlade klonirane i pustili prave legende narodne muzike da zapevaju a vala i mi sa njima. I tako do ponoći. Onda se svi izljubili i započeli sa obmanom dece – prvo smo ih slagali da je Deda mraz ispred zgrade i da se može videti jedino iz najudaljenije sobe u stanu. Dok su se oni verali na prozorima, ja sam tajno uneo poklone u stan i stavio ih ispod jelke. Onda smo ih zvali da se brzo vrate nazad jer je Deda mraz u dnevnoj sobi. Dok su oni dotrčali gle čuda Deda Mraz je opet  zbrisao iz dnevne sobe, al’ koga više briga za mraza kad su pokloni ispod jelke. E tu njihovu sreću čovek mora da vidi, to se ne može opisati. I kad su raspakovali sve poklone i razmenili utiske, a mi maknuli još po koju čašu vina i zapevušili još po koji hit, dođe već i pola dva i prvi umor poče da obara klinčadiju. Tada se polako i rasturismo, gosti kući a mi svako u svoju sobu.

I dok su prvog januara svi iz našeg okruženja kukali kako su se loše proveli na organizovanim žurkama mi smo puni utisaka prepričavali naš doček i planirali sledeći – za Pravoslavnu Novu Godinu,   jer doček Nove godine u kućnoj varijanti može da bude do j..a! :)