Kada sam 2009. na jednoj drugarsko-pešačko-biciklističkoj turi upoznao Snežu, delovala je kao osoba koja se sapliće o sopstvena stopala. Ne jer je smotana, nego… pa, ne znam… iz današnje perspektive je lako praviti se pametan i reći da ti je intuicija bila na pravom tragu – nego jer je htela . Nedavno je prodala svoj bicikl (sa kojeg je, takođe hoteći , svojevremeno pala, jureći za sportistima i slomila ruku).
To silno htenje, e, to je kao trema, pa deluješ smotanije nego što jesi. Sneža je na vožnju kroz kanjon Gornje Trešnjice (gde se u to vreme i pešice pipkalo) tog dana poterala pozajmljeni bicikl, poluraspadnut i potpuno neutegnut – mene bi bio strah da ga provozam ispred kuće. I preživela je – biće da nije baš toliko smotana.

Posle toga sam sretao Snežu u više navrata i zajedno s njom upoznavao i njen pakleni plan – pošto od sedenja u Srbiji i beskonačnog sastavljanja prvog s prvim nema velike vajde, od veće je polze krenuti na put oko sveta.
Put oko sveta? Pa, kako će da ide?

Biciklom, naravno. Od nas biciklista, niko se nije preterano začudio – naravno da će na put oko sveta ići biciklom, to je kao da ideš pešice i skupljaš sve mirise, zvuke, utiske, samo mnogo brže.
A od kojih para? I s kim? I još žensko, samo na putu…hm, mani se ti tih ludorija, sinak… vidi kolika nam je zemlja, nemoj reći da si je celu prošla i prešla pa ti tesno.

Tako je Snežin plan (koji je imala ohoho pre nego što smo se upoznali) visio u vazduhu. Mislili smo, velika je šansa da ostane tamo, među tolikim drugim neostvarenim snovima. Toliko kockica treba uklopiti, toliko stvari treba završiti… Ali, ispalo je mnogo drugačije.
Ko bude čekao da se sve kockice poklope, čekaće ceo život. Trajalo je nekoliko meseci, možda i godinu… istraživanje i nabavka opreme su napredovali. Šta je sve potrebno poneti na dug put? Koju marku, koji model svega toga? A, kako se menja guma na biciklu? I kako se krpi?

Pojavilo se i društvo… najpre vožnja za upoznavanje i proveru mogućnosti sebe i svoje opreme, pa malo duža vožnja, kao prolog. Sad je bilo jasno da će Sneža krenuti, ali i dalje je bilo onih koji su bili spremni i zakleti da će da pojedu svoj šešir ako ona zaista i ode.
I… pošla je. A šeširi ostaše celi.
Video sam je dan-dva pre polaska; sedeli smo u kafani, slušali priče s uvodnog puta (to se već računa kao lokal, treba samo malo kinte za klopu i malo više vremena, u principu je dovoljno ne okrenuti nazad na pola puta i eto te) po Evropi i pijuckali pivo. Onda, Snežin rođendan – i polazak na put. Skupila se velika družina da je isprati tih prvih nekoliko kilometara, da još jednom zajedno okrenu točak pre nego što nestane iza horizonta onih koji su ostali kod kuće.

Nedugo posle polaska na put – ali dovoljno daleko od kuće, sve što može da krene naopako krenulo je naopako. Ne može se reći da s više strana nije bilo zluradog očekivanja da se nepečeni svetski putnik podvijenog repa i sitne četvorocirene kilometraže vrati kući prvim bržim i udobnijim vidom prevoza. Ne može se reći ni da je ovo hedonizam za svakoga. Kakve veze svakodnevno teranje pretovarenog bicikla po tuđinskim pustarama, spavanje na prst debeloj podlošci u ledenom šatoru i stalni strah oko toga da li će noću taj krhki dom da pohode nezvani gosti ima s hedonizmom? Zar je hedonizam kad ti je najveći komfor pravi tuš i pravi krevet i kad te neko pozove na ručak pa ne moraš ponovo da kuvaš testo na primusu?

Jeste. I to je elitna vrsta hedonizma: uživanje u svojoj slobodi.

Koliko god bilo klinački – ima pesma koja pogađa samu suštinu toga:

…And my ties are severed clean
Less I have the more I gain
Off the beaten path I reign…

– i to je ona trema zbog koje se Sneža saplitala o svoja stopala – korak joj nije bio dovoljno dug, horizont je bio preblizu, stešnjen i skučen. Sada, na putu, korak joj je dug koliko želi, horizont nikad nije isti a sve staze vode u istom smeru: napred. Dalje. Još.

U trenu kad ovo pišem, Sneža je u Vijetnamu, u koji je ušla preko Laosa i Kine (mapa s početka prikazuje kako je to trebalo da izgleda u 2012, ne kako se završilo).

Ali, neću vam pričati o Snežinom putu, jer to nije moja priča, nego njena – i pričaće vam je ona sama. Sneža je književnica i više je nego kadra da vam istrese sunce u oči i prašinu u grlo, da vas preplavi ushićenjem i zadovoljstvom, da vam ohladi srce strahom i razočarenjem, da vas obraduje nenadanim darom ili iznervira i izludi ljudskom glupošću.

Što se mene tiče, biću sasvim zadovoljan kada, za nekoliko godina, budem mogao da je zagrlim za dobrodošlicu kući – još jednoj kući koju je stekla na putu – i zovnem konobara da donese još jednu turu, kad se nalaktim na sto i, pijuckajući od nove ture, čujem još neki poluzaboravljeni detalj s puta, za koji se u izveštajima nije našlo mesta…

“Na ostvarenje te zamisli nije me podstakao nikakav viši ideal ni cilj – ne mislim da će ovu planetu spasti to što ću putovati ekološkim prevoznim sredstvom, ne tražim odgovore na večita ljudska pitanja o smislu, ne očekujem da moj avanturizam ikome postane životni uzor.
Jednostavno, želim da vozim bicikl, da pišem, da crtam, da upoznajem nove ljude i radim samo ono što me čini srećnom. Jer život je prekratak i samo jedan.”

http://gea-tour.com/