Sredinom februara 2014-te boravio sam u Budimpešti nekoliko dana. Smestili smo se u hotel Sofitel. Izbor hotela nije bio naš, već kolega iz inostranstva koji su organizovali ovo poslovno putovanje.

Ova hotelčina se nalazi na fenomenalnoj lokaciji: blizu obale Dunava, u neposrednoj blizini čuvene Vaci ulice.

Kažem hotelčina, jer je zdanje poprilično impresivno. Lobi je ogroman, a u okviru lobija  nalaze  se dva restorana: klasični restoran za goste hotela koji su na pansionskoj ishrani, i drugi restoran, po imenu Paris,  otvorenog tipa, sa “a la card” tipom usluge.

Kad smo već kod restorana spomenuću I hranu:

• Klasični restoran – po principu švedskog stola, nema šta nema u ponudi. Međutim sve je nekako bezukusno. Prvog dana isprobao sam što-šta, i na kraju sledeća tri dana isključivo jeo neke nemačke kobasice jer su jedino one bile sočne
• Paris – klasični problem fensi restorana – sve je u minijaturnim količinama posle kojih bi i moja deca od 6 godina ostala gladna. Pri tome, za ceo ručak dobijete minijaturni hlebčić, pa svako malo morate da ih molite za još hleba. I onda umesto da vam donesu nekoliko komada, oni vam donose po jedan komadić koji pojedete u dva zalogaja. Mi smo probali Hungarian menu koji je podrazumevao činijicu mađarskog gulaša/supe, dva mikro parčeta guščije džigerice i onda opet neki mađarski gulaš koji je za razilku od supe bio gust. Sa ukupno četiri ili pet parčeta mesa. Nas četvoro smo svi jeli isto i uz dve boce vina platili ceh 50 eura po osobi. I ostali gladni.

Ono što je neobično kod ovog hotela je njegova unutrašnjost. Naime, iznad lobija nema spratova, već nešto poput centralnog atriuma. Ako pogledate  gore možete videti tavanicu, svih šest spratova  i cenralne staklene liftove.

Dakle, po spratovima ne postoje hodnici, već je svaki sprat poput galerije sa koje možete gledati ostale spratove ili  dešavanja u lobiju i pansionskom restoranu. S jedne strane to je super jer u svakom momentu možete videti gde su vam kolege. S druge strane, ko namerava ovde da ide u švaleranciju, svi živi mogu da ga vide kad je ušao u sobu, s kim je ušao u sobu, kad je izašao, jel bio nasmejan kad je izašao i slično.

Sobe – moja je imala bezmalo 35m2, ogromna, sa sve dnevnom sobom, foteljom i dvosedom, dva plazma Tv  od 50 inči (koje nisam ni upalio) , radnim stolom, tuš kabinom i posebnom kadom… Luksuz na nivou. Osim kad pogledate kroz prozor. Mala uličica, preko puta na pet metara zgradurina. I toliko od pogleda.

Moj kolega je bio u minijaturnoj sobici, al je zato imao pogleda na Dunav i Budapest castle. Nemož i jare i pare…

U okviru hotela je i casino, u koji sam ušao, al su me izbacili jer nisam hteo da im dam pasoš da se registrujem. To sam uradio iz principa, jer sam im pasoš već dao na recepciji i mogli su da razmene podatke interno.

Spa/fitness centar – nisam ulazio, kažu da je bazen zavidnih dimenzija i da se može lepo plivati, za gym takođe pohvale.

Sitnice koje su nam se svidele – ukoliko je napolju kiša, na izlazu vam sami ponude hotelske kišobrane na korišćenje. U sobi su vam redovno dopunjavali zalihe nes i espreso kafe kao i vode za piće, pa ste neometano mogli da koriste ketler i espreso aparat da sami sebi kuvate kafu kad god poželite. Tu uslugu nisu naplaćivali.

Sve u svemu šta reći za kraj?

Ovo je idealan hotel za vas ako želite da impresionirate  lepšu polovinu  koja pati od fenseraja i jede koliko i prosečna grlica. Vikend u Budimpešti u fensi hotelu u centru grada, gde vam neće trebati usluge taxi prevoza je nešto što bi uz shoping u Vaci ulici trebalo da joj izmami osmeh.

Pod uslovom da ste spremni da se pošteno otvorite. Noćenje sa doručkom, uz celodnevno korišćenje konferecijskih sala smo plaćali oko 220 eura.