Sećam se da je bila 1995, još uvek kriza, zajebano što bi rekli. Leto već uveliko traje, a mi po prvi put ne znamo da li ćemo i gde ćemo ići na more. Buraz i ja navijamo za Grčku, al nam je kvota u kućnoj kladionici na Grčkoj oko 3.75.

Jednog dana dolaze keva i ćale s posla i kažu- deco sutra idemo na more!

A mi: jeeeeeee !

Kažu: Valdanos!

A mi jos emotivnije: jeeeeeeeeeeeeeeee. Grčkaaaaaaaaaa .

Na ovo Grčka, ćale i keva se samo pogledaše i ne rekoše ništa.

Sutra ujutro krenusmo mi na more. Prođosmo Beograd, i umesto na autoput mi izađosmo na Ibarsku magistralu.

Pa ovo nije put za Grčku - reče burazer.

Nije kaze ćale. Ovo je za Crnu Goru .

A Valdanos?

Pa tamo je Valdanos. Kod Ulcinja .

Užas. Mislim da smo za osam sati putovanja brat i ja sa njima progovorili desetak rečenica. Tri godine slovenska plaža, pa Nei Pori prošle godine, i sad ovo? Pa zar smo to zaslužili? Šta kao nismo bili dobri u školi pa smo kažnjeni?

Šok se pojačao dolaskom u zaliv – kamp prikolice stare ko zna koliko, u maleckom zalivu usidrena dva ogromna vojna broda… A kamp prikolica prcvoljak. Ispred kamp prikolice jedan astal koji delimo sa susedima.

Susedi iz Niša, mlad bračni par sa dvoje male dece. Posle dan dva kad smo vec počeli da se družimo pitamo ih čime se bave- kažu držimo hamburgeriju .

A meni i bratu oči ko sarme!

Pa jel znate vi da u vojvodini nigde nema kvalitetnog rostilja? -pitamo…

Eeee, ček da probate moj.

I to veče čovek raspali vatru i ugostismo se nikad bolje u životu. Sećam se da je napravio pljeskavice kakve nikad pre toga nisam jeo.

To letovanje se pretvorilo u jedno od boljih letovanja u mom životu. Sećam se da sam se ugojio tri kilograma za tih desetak dana.

I da skratim – deset dana smo se mi družili sa Miletom i Biljom, vlasnicima restorana, kafane Mrak. Iz Niš :). U kojoj možete pojesti najbolji Leskovački rostilj na svetu. Da, da. Tako je. Ne postoji bolje.

17 godina prošlo od tada. Kad god ugrabimo priliku, a to je bar pet šest puta godišnje, zapalimo do njega. I svaki je put je isto – i kvalitet i usluga, profesionalnost. Sve. Kao u Mcdonaldsu. Čak se ni Mile ni Bilja nisu nešto promenili za ovih 17 godina. Jedino im deca porasla.

A šta bih izdvojio kod Miška, zašto kafana Mrak?

Prvo prilaz, to je mislim prva kafana na ulazu u Niš. Znači odlično i za one koji su u prolazu.

Drugo ambijent. Pravi onaj kafanski. Uđes i nemož’ da ti bude neprijatno. Kako sedneš odmah te vuče da poručiš rakijicu kao aperitiv.

Treće, muzičica, onako poludiskretna ali narodna naravno, sve do večeri kad nastupa  tamburica.

Četvrto – klopa!

Predjelo – Moravska salata je čudo prirode. Obavezno sa rendanim sirom preko, jer je služe bez sira. Topli somun i kajmak uz rakijicu i ne treba vam bolje predjelo. Čak sam i ja sad ogladneo dok kucam ovo. Života mi.

Idemo dalje.

Glavno jelo – ja sam najviše puta jeo pljeskavicu na kajmaku, ovčiju pljeskavicu, punjeni pileći batak u skrami, vrat u žaru. Kad nas ima četvoro-petoro, obično idemo sa tom kombinacijom na ovalu.

Sve to zalijemo pivom ili vinom i bukvalno se razvalimo toliko od klope da se jedva dovezemo za Beograd. Vrat na žaru obično poručujemo kao poslednje jelo jer je po nama najukusnije. Njega doživljavamo kao neki vid dezerta. imamo običaj da kažemo- ajd sad da se zasladimo sa vratom . Čak i kad više nema mesta u stomaku gde da ti stane,  čim sa ovala zamiriše, nekako se uvek nađe mesta i za njega.

Za pravi dezert – orasnica se nameće sama po sebi.

Pošto dobru atmosferu uvek prati dobra priča a atmosfera i priča idu u kombinaciji sa alkoholom, toplo preporučujemo da uvek sa sobom vodite nekog ko ima B kategoriju a ne pije alkohol da bi imao ko da vas doveze za Beograd. Zlu ne trebalo što bi rekli. Dabome.

Ono što morate da znate za Mrak- uvek rezervišite dan ranije jer su vrlo često prebukirani i druga napomena je da tokom avgusta imaju kolektivni godišnji odmor.

P.s. Pitam jednu moju dobru prijateljicu nedavno, inače poreklom Leskovčanku, zašto su dozvolili da im Nišlije preuzmu primat u roštilju, a ona kaže:

Znaš, narod nema para, teško se živi, pa se prave pljeskavice sa više aditiva i soje, da bi bile jeftinije…

Pa slažem se da nema para, ali ne verujem da u Nišu ima mnogo više para nego u Leskovcu. A opet narod i kad nema para zna da ceni kvalitet.