Za Sretenjski praznik ove 2013-te supruga i ja smo rešili da se počastimo trodnevnim izletom na Kop. U principu je sve bilo kako smo planirali, ali su se kao i uvek pojavile i nepredviđene okolnosti koje su nas vratile u realnost i dale odgovor na pitanje zašto S rbi i dalje masovno idu u inostranstvo na skijanje a ne na Kop. Čak i kad je produženi vikend u pitanje.

E pa evo zašto:

1. Od 15-tog februara (petak) u 17h do 16-tog februara (subota) prepodne dobar deo vikend naselja nije imao struju. Dakle više od 12h. Objašnjenje koje smo dobili je da infrastruktura vikend naselja nije u mogućnosti da iznese toliki priliv gostiju pa se zato ponovila situacija od Nove godine kada je takođe nije bilo. Podsećamo da se u vikend naselju nalaze i objekti poput Vile Milmar, Hotel Zoned, Kraljevi Čardaci…

Za ostale objekte ne znam, ali u Čardacima je grejanje na struju pa sam tokom noći ustajao i oblačio duks preko pidžame a pri povratku u krevet nosio se  mišlju – SREĆOM NE POVEDOSMO SITNU DECU.

Inače taj nedostatak struje preduzimljivi pojedinci su za tren oka hteli da iskoriste:

a. Relativno brzo veliki broj gostiju je trebao dopuniti svoje mobilne što je bilo moguće ili u kolima ili u Konacima. S obzirom da nemaju svi punjače za kola, a penjati se do Kanaka 6km samo zbog toga je malo bezveze, pojedini od tih što su imali punjače su se dosetili da bi mogli naplaćivati punjenje mobilnih u automobilu. Ne znam da li je ideja realizovana jer sam spadao u grupu onih koji su imali punjače, ali se tada spekulisalo cenom od oko 100 dinara za deset minuta punjenja.

b. Sledeći preduzimljivi predlog koji je više bio šala nego predlog, ali ga opet valja spomenuti  – prodaja ciglanih blokova. Pošto se većina apartmana greje na struju, sa nedostatkom struje u apartmanima je postalo poprilično hladno, pa je jedan vickasti gost-preduzetnik smislio da prodaje ciglane blokove kao alternativno gorivo. Kako to funkcioniše? Pa tako što kada vam je hladno uzmete blok i podižete ga gore dole (poput tegova u teretani) sve dok se ne ugrejete.

2. Drugo razočarenje je nastupilo gore u centru. Naime, planirali smo da ručamo u Lazinom salašu sva tri dana zbog najboljeg odnosa cena/kvalitet (utisak stečen u januaru), ali smo odustali iz prostog razloga – cene gulaša, paprikaša i ostalih đakonija su ostale iste kao i pre meesec dana, ali su se zato pojavili neki novi momenti – nekoliko kriški hleba koje idu uz porciju hrane koštaju 300 dinara, cena dunje kao aperitiva je 240 dinara pa je potrebno 1.000 dinara da bi četiri čoveka popili po jednu domaću. Dakle hleb i četiri dunje su nas izneli 1.300 dinara koliko koštaju i tri porcije kuvanog jela. Kad smo na to dodali dva piva, dva soka, i jedan pileći file račun je izašao na preko pet hiljada dinara!! Alo, pa ovaj lokal smo hvalili pre mesec dana u fazonu hvala Bogu što ga ima, sad ispade e malo smo se zezali, ajd ipak da nabildamo cene.

Pa mislim stvarno ga preteraše.

3. The last but not the least što bi rekli manageri stranih firmi, kapacitet skijališta bude opasno doveden u pitanje kada se ceo Beograd sjati na Kop. Gužve su me podsetile na 90-te i godine pre nego što su Skijališta Srbije počela da ulažu sredstva u žičare. Dva propusta koja treba peglati što pre su – još jedna žica koja će da vozi na Pančića i četvorosedešnica za Karaman (koga svi uporno zovu Jaram). Podno Karamana su dva ogromna restorana u koji se sjate skijaši na klopu sa obe gobelje, svih karamana, marinih voda i za sve njih samo jedna tanjirača – pa ne ide. Bar ne za vreme nacionalnih praznika.

Neću mnogo da filozofiram, ali definitvno treba mnooooogo paziti i naročiti biti oprezan kad su putovanja vezana za nacionalne praznike i kada se svi sjate na planinu – infrastrukture koja to ne može da iznese i berbe ušiju naših vispremnih ugostitelja.

P.S. Podsećam – bio sam u januaru i bilo je korektno, ovo sad – pa ne baš

P.S. još jedared- ono što je popravilo utisak:

– ultraljubazno osoblje Kraljevih Čardaka, svaka čast na profesionalnosti

– pojedinci koji se potrude da vam bez ikakve nadoknade pomognu – ski instruktor Cvele koji nam je doneo pet litara vrhunskog crnog vina iz Brusa po nabavnoj ceni i poklonio pljosku rakijice (da ne spominjem da su ga deca zavolela i da ih je naučio za deset dana (7 januar plus 3 fenbruar) da se spuštaju bez problema niz crvenu Gobelju

– likovi iz Jugobankinog hotela koji su nam rentirali i čuvali opremu – em su nas prepoznali i dali popust, čuvali naše lične pancerice bez nadoknade i svaki put deci oblačili  i skidali pancerice po povratku sa staze; kada sam hteo da ih počastim poslednjeg dana – odbili su uz obrazloženje da im je to u opisu posla. Znači carevi!

– informacija da je potpisan ugovor sa Italijanima o izgradnji gondole koja će spajati Brzeće sa Karamanom (koga i dalje svi uporno zovu Jaram). Hakuna matata!!!

poslednji p.s. sad kad ponovo pročitam ovo što sam napisao ispade da Lale (lazin salaš) prave berbu ušiju i udaraju direktno u cevanke a da Srbijanci gledaju kako da pomognu bez nadoknade.

Znači, zadnje vreme došlo!