Sad će neko reći – kako bre u Skoplju  kraljevstvo jagnjetine kad si pisao da je u Mrzencima najbolja jagnjetina na Balkanu? Pa gde je sad bolja: u Skoplju ili u Mrzencima?

Prava istina je da je podjednako dobra na oba mesta! Kako? Pa lepo. Jedan je kralj, a oba kraljestva su njegova: i Meana B i Javor Agapi u Mrzencima. A kralj je čuveni Pero Mitrov jedan jedini, neprevaziđeni. I odmah da otklonimo zbun kada su Mrzenci u pitanju: ne ona kafana dole u centru sela sa drvetom u centru bašte, već ona gore na ulazu u Mrzence pored benzinske stanice. Ona dole je starija i istina je da je Pero dole i započeo svoj biznis sa Džokom, ali su se posle million godina zajedničkog rada razišli i onda se Pero prebacio prvo gore, a posle proširio posao i u Skoplju. I da, Pero je taj koji je majstor na Jagnje, ne Džoko. Za opis Javor Agapi u Mrzencima KLIK OVDE

Dakle, ko želi original taj jede u Meani B (ako mu je bliže Skoplje) odnosno u Mrzencima (Gevgelija) ako vas mrzi da svraćate u Skoplje. Ovde pre svega mislim na putnike iz Srbije koji putuju za Grčku.

Da se vratim na Meanu B – nalazi se na obali reke Vardar, vrlo blizu hotela Alexandar. Ima ogromnu prelepu baštu, dok je unutra etno kafanski ambijent u kome dominiraju kafanski stolovi sa klupama što po meni daje dodatni šmek. Neizbežan deo inventara je  naravno i sam Pero. Da cela priča ne zbuni dodatno Skopljance – u pitanju je kafana koja kao kafanski objekat tu postoji 30 godina, ali ju je pre desetak godina Pero rentirao i preminenovao u Meana B.

I još jednom, za kraj da se vratim na klopu. Opisaću je ovako: posle poslovnog sastanka koji sam imao u Skoplju, domaćini su me pozvali na ručak i kurtoazno upitali da li imam neku želju kada je izbor kafane u pitanju. Naravno rekao sam Meana B. Blago iznenađeni prihvatili su predlog uz napomenu da nisu tamo do sada odlazili.

U kafani smo na gazdinu preporuku dobili jagnjeće pečenje i jagnjeće kotlete. Nas troje a klope k’o za četvoro. Pri tome ovo dvoje, od čega jedno žensko, sve vreme puta napominju da su na dijeti. Kad ono međutim – posle nepuna dva sata sve što je bilo na stolu smo pojeli, računajući salatu i sav lebac. A onda smo poručili i desert bez ikakve ideje gde bi on mogao da stane jer su nam stomaci bili prepuni. Na kraju i desert savladasmo pa se raziđosmo uz obećanje da sledeći ručak gotovo sigurno dolazimo ponovo na isto mesto. Zašto? Jer nema bolje, eto zašto.