Napisao: Aleksandar Savić

Gde god da odem volim da naučim reči, ne mora puno, 50-100 je dosta. Nacinalno jelo ima lepši ukus kada se naruči kako treba, a strastveni opisi onoga čemu je narod dao posebnu reč dožive se nekakko bolje. Ako pođete u Italiju naučite: velocita , leggera , giri , potenza i najbitnije – cuore .

Posetu auto manufakturama otpočeo sam pisanjem ljubaznog pisma muzeju Stanguellini, ne košta baš ništa, samo kulturno zamolite. Drago im je što se neko seti, pošto ne proizvode već pola veka.

A počeli su prvi, negde krajem devetnestog veka. Talentovani inženjer napravio je neku čudnu spravu za pravljenje i štimovanje vrhunskih doboša, svi su orkestri imali njihove… Nedugo zatim pojavila se novotarija – auto. I porodica Stanguellini nabavi prvi u Modeni, FIAT Zero, registracija MO-01. Postanu oni tako i prvi prodavci FIAT-a u Modeni. Posle su se nizale Mille Miglia, Targa Florio, pa malo formula da bi na kraju u auto sport ušli prebogati sa kojima nisu mogli da se takmiče.

Parkiram Alfu pored znaka Stanguellini, nebo olovno, kišica neka, sreća pa ću biti unutra. Pronađem svog vodiča, stari Italijan, sa nekim čudnim žarom sav brz – i ne zna reč engleskog. Ako … Ne morate da znate baš sve reči da biste razumeli. Otvara mi vrata prve hale, ukazuje se mali Topolino. On je pokretao Italiju malo pre i malo posle rata. Svi ga vole, to je bio dedin auto, sa posebnim zvukom i mirisom polu-sagorelog goriva. Na njemu su generacije polagale vožnju, a i mehaniku, a mladi entuzijasti su se kalili kako da od njega naprave nešto volante . Gen za mehaniku je ostao kod Stanguelinija, napravili su sve što im je bilo potrebno, od alata do čudnih stvari sa testiranje snage.

Pokazuje mi Stari Italijan svaki alat, kako se šta podešava, kako se meri, kako su mogli 100 KS da izvuku iz tog malenog motora (3x više) i skoro 2x više obrtaja.

A da bi se vozilo takvo srce, treba i vozač da ima srce. Jer formule koje gledam umeju da idu i 300. Oko vozača tek malo aluminijuma, nekakva kaciga i naočari. Nema spojlera, ni širokih guma, ma ničeg da spreči bolid da poleti. Ali šta je to za Nuvolarija, Fangio-a i ostale besmrtnike – tek još jedan dan u raju. Tada vozači nisu puno birali, vozili su sve klase na svim podlogama i kratke krugove i maratonske relije.

Prepoznajem nos Ferrarija 156, Naso comme Ferrrari!   No!   Primo – Stanguelini, secondo Masserati, terzo! Ferrari. Stanguelini je prvi smislio ovaj nos, Enzo-u se dopao, pa napravio i on takav.

Inače, u Modeni nisu imali osećaj za konkurenciju. Bila je to čudna družina velikih zaluđenika za automobile koji su razmenjivali ideje, aute i zajedno stvarali mit. A ovo pored je Colibri. Oborio je brzinski rekord jer je išao 220, sa motorčićem od 250 ccm i 29KS. Nije greška u kucanju, nekako su umeli da shvate vazduh bez simulacija na ultra moćnim računarima. Pravili su po osećaju, iz srca, od aluminijuma, udaraca čekićem i strasti –njima potpuno jednostavno.

Ovaj autić je Dino-va igračka. Napravio Stanguellini jedan za svog sina, i jedan za Enzo-vog. Sve ima što i veliki, prave kočnice, amortizere, sirenu.

Odlazimo iza paravana a tamo Alfa SS, pa 1900 za reli, vozio Stanguellini, a žena suvozač. Pa 8C.

Ali najveći osmeh za 512BB, imao sam takav, samo Bugaro.

Taman mislim da je gotovo, otvara se zavesa, pale svetla, a ispred mene stari Masseratiji iz doba kada smo sanjali o zvezdama.

Ponovo pomislim da je gotovo, a domaćin me zove dalje. Montreal! Mislio sam da je nikada neću videti, a sada stojim pored nje.

Sa velikom tugom sedam u Alfu zaleći što neka vremena neće moći da se vrate jer nema više takvih ljudi. Kolekcija koju sam gledao stvarala se 100 godina, a preplitala je braću Masserati, Enzo-a, najbolje vozače, FIAT, Alfu, Zagato. Oni su živeli i umirali za brzinu, propadale su im fabrike, gubili su ogromna bogatstva, živeli za trenutak – a na kraju zapravo stekli mnogo više od svih.

Sledeći tekst je o Ferrariju, pošto je Masserati kolekcija bila zatvorena, sređivali zgradu…