Ako ste stacionirani u Boki i želite da odvozate jednodnevnu turu s najvećim mogućim usponom, imate samo jednu mogućnost: Lovćen. Tačnije, imate dve mogućnosti – vrh Štirovnik (na njemu su repetitori) i Jezerski vrh (na kojem je Njegošev mauzolej).

Lovćen je ona planinčina koja se uzdiže odmah iznad Kotora, s tim što odozdo nema šanse da provalite koliko je to čudovište. Dovljno je reći da uspon počinjete s mora a završavate na ~1700 mnv. Od toga, ceo put do skretanja na makadam koji ide ka Štirovniku (osim dela od ~500 m sa zanemarljivim padom) je čist uspon.

Tura počinje u centru Kotora; u kružnom toku se dohvatite glavne štrafte i krenite uzbrdo, starim putem koji preko prevoja ide na more. Posle nekoliko desetina metara ćete videti markaciju (crveno-beli znak, koriste ga planinari za obeležavanje staza) s leve strane puta. Ovo je prečica; umesto da idete glavnim putem, po serpentinama i propisanom nagibu, zaveslaćete pravo uzbrdo, najkraćom linijom.
Iako je ovo odličan test opterećenja/izdržljivosti za vaš kardiovaskularni, respiratorni i lokomotorni sistem, predlažem da se batalite ćorava posla i idete okolo, glavnim putem.

Planinarski put je bolesno strm i poješće vam previše snage. Pritom nećete videti ništa, jer vozite kroz tesan sokak. Prečica izbija na glavni put; posle još malo pedaliranja izbijate na prevoj. U neposrednoj blizini neke stare kućurine (na koju izbijate kad se spuštate s Vrmca – desno na fotki ispod) se nalazi solidan izvor ledene pitke vode.

Ovo je jedini izvor na celom putu i poslednja šansa da se snabdete vodom – posle ovoga se možete napojiti jedino na montažnim kafićima, koji ko zna koliko cene čašu vode – i do kojih nećete ni stići bez vode jer su svi na hiljadu i kusur metara iznad vas. Nedaleko od izvora ćete skrenuti levo, na stari put za Nikšić. Taj put inače služi i kao put za Lovćen i Njeguše tako da se nećete izgubiti ni ako nemate GPS. Putokazi će odraditi posao.

Narednih nekoliko sati ćete gristi čuvenih koliko-već serpentina, sve do pred Njeguše i izlazak iz Boke. Put (solidan asfaltni, ne naročito prometan) sve vreme vodi kroz bujnu makiju ili šumicu (što ste više, to je više prave kontinentalne šume) a vidici se postepeno otvaraju.

Prvo će vam se otvoriti pogled na tivatski deo zaliva, zatim na Vrmac, konačno na Kotor i kotorski deo zaliva. Neprevaziđena zvezda uspona je Vrmac; koliko ga je lepo preći grebenom, još ga je toliko lepše gledati izdaleka, dok ga lagano nadvisujete. Pogled na zaliv će, što ste više, postajati sve lepši.

Naročite potrebe za vidikovcima, ako ste na biciklu, nema – možete stati bilo gde. Moj je savet da fotografišete pejzaže dok se penjete – em će vam prijati da predahnete, em vam pri spustu (koji traje 31 km) neće pasti na pamet da stajete radi fotkanja.

Posle nemogućeg broja serpentina ćete preleteti jedini ravan deo puta i stići do pred Njeguše. Prolazak kroz jedan tunel i – nema više Boke; u dubokom ste kontinentu. Kad smo kod kontinenta; ako nije paklen dan, temperatura će drastično padati; ja sam vozio ovu turu po oblačnom danu i bilo je mesta gde mi je i uzbrdo bilo baaaš hladno – pogotovo ako vozim kroz oblak.

Za spust će vam biti neophodne rukavice i zaštita od vetra. Pred Njegušima valja skrenuti desno i nastaviti uspon kroz ozbiljnu bukovu šumu. Uspon se nije ublažio, postao je još gori.  Taman kad mislite da ste promašili put (ako još uvek imate snage da razmišljate), pred vama će se odjednom otvoriti pogled na Štirovnik.

Izgleda kao da ćete ga dohvatiti za 20 minuta, ali nemojte se prevariti, niste ni blizu. Nakon kratkog spusta, koliko da istresete 10 metara s mukom osvojene visine, put vas ponovo izbacuje na stranu planine okrenute ka zalivu. Kakav je pogled, ne znam – vozio sam kroz oblak i na svakih 100 metara sam se sudarao sa debelim turistima koji fotografišu… svog dedu, po onoj magli.

Svi su me gledali kao ludaka osim, red je pomenuti, grupice postarijih i nedebelih francuza koji su mi aplaudirali (na šta sam uzvratio onesvešćivanjem) i nekih slovenaca koji su svoj džip (zlu terensku mašinu natrpanu baznim logorom u delovima, za koju na prvi pogled možete reći da je overila Gobi) isterali s puta skroz u vrzinu da bih ja mogao da prođem uzbrdo kako hoću. Respekt! Ovo epsko poštovanje nepoznatog bicikliste još više dolazi do izražaja kad se uzme u obzir da su me drkoši u fejk džipovima domaćih tabli (SR i MNE) jedva promašivali.

Nakon još beskonačno mnogo uspona, put ponovo zavrće u unutrašnjost, prolazeći pored nekakvih imanja(ca) za koje je i danas neverovatno da se održavaju, a strašno je i pomisliti ko je tu živeo i radio pre 300 i više godina – vidi se da je to mukom stečena i brižno čuvana pradedovina. Odavde počinje spust – sedlo, i tu se skreće na široki, solidni makadam koji penje na Štirovnik i kojim sam ja krenuo. Ko je krenuo na Jezerski vrh, nastavlja dalje pravo (i nizbrdo). Makadam tera kroz krš i sitnu makiju i nakon dosta krivudanja između brdesija izbija dovoljno visoko da se opet otvori pogled.

Pošto je još uvek bilo oblačno, video sam da se vidi more. Kad bude vedro, verovatno se vidi i koješta po kopnu. Ovde se javlja i veliki problem s makadamom. Vrlo je krupan i nezgodan; valja krvnički držati volan i skakati s kamena na kamen od kakve-takve vožnje uzbrdo u lepom ritmu nema ništa. Obzirom da se na makadam dolazi posle ohoho uspona po asfaltu i da se na njemu troši bar 3 puta više snage… neprekidan uspon biciklom do samog vrha je zaista podvig. Ja sam, nakon nekoliko srčanih udara, zaključio da je brže penjati se pešice, gurajući bicikl, nego posle svakih 50 metara vožnje hvatati dah po dva minuta.

Sad je dobar tren da vam otkrijem moju prljavu tajnu: zahvaljujući gugl zemlji, bio sam ubeđen da se penjem ka mauzoleju. Pritom mi je sve vreme na pameti bio tekst dvojice drugara biciklista, koji su se pre nekoliko godina popeli na mauzolej drumašima. Jbt, mislio sam, ala je ovaj put propao… ili je asfalt s druge strane. Na kraju je postalo jasno da sam negde zavrljao… na jednoj strani ogromna betonska tvrđava s milion antena (i dve sićušne prilike koje me gledaju s jednog prozorčeta, misleći da ih ne vidim), s druge, nekakvi bunkeri i bodljikave žice; nigde nikog, ni turista koji idu gore, ni turista koji idu dole. Sve je mirisalo na žestoko vojno prisustvo, trenirane pse ostrvljene na guzice zalutalih turista i specijalce koji me još od prošle krivine merkaju kroz okular IC uređaja, ispod kojeg se smeška šiljata 308-ica.

Na kraju rešim da batalim dalji uspon; došao sam do račvanja puta i svako kretanje dalje će značiti da sam definitivno krenuo ka jednom od ta dva objekta. Nisam želeo da provedem naredna dva dana u podrumčetu, s gospođom Lampom i gospodinom Kiblom, objašnjavajući da da, jbt, stvarno ne znam gde vam je sahranjen vladika, mislio sam da je ovde, šta ja znam jeste li napravili tajnu vojnu bazu sa Mecha-Njegošem ili niste i šta tebe boli uvo šta će mi toliki teleobjektiv…   Parkiram bicikl, odaberem neko stenje da se popnem još desetak metara, do grebena (u stenju ne mogu da postave mine, u travi mogu)… penjem se na greben…

I narednih 20 minuta mi nije žao što sam pogrešio i popeo se na viši vrh. Sam vrh je pod repetirorom. Do njega mi je trebalo još 50 metara visinske. Tamo se sme doći. Ona vojna baza je odavno zabataljena. Ali to sam sve saznao kasnije.

Spust… uhhh… niz makadam, bol i koncentracija, niz asfalt… ne znam kako drugačije reći, 30 km čiste emocije, spust koji traje i traje i traje; pogled na prelep predeo, osećaj potpune izdvojenosti od sveta… na krilima od vetra.