Ko god je prošao magistralom kroz gornji Milanovac, sigurno je primetio za srpsku arhitekturu čudnu građevinu okruženu zelenilom: ogromnu kuću na sprat, optočenu drvetom, sa velikom terasom. Od malih nogu sam znao da je to Kuća srpsko-norveškog prijateljstva (ili Norveška kuća) i da je tu sve džabe. Jedini problem je što se, normalno, uvek žurilo dalje i što nikad nismo stali da vidimo šta tu ima. Do ovog prolaska.

Koga mrzi da ode na Vikipediju, Kuća je izgrađena u drugoj polovini 1980-ih, na inicijativu Društva jugoslovensko-norveškog prijateljstva (sve je počelo tako što je njihov pokret otpora pomagao našim logorašima); u njoj se nalaze restoran, omanja sala za sastanke i muzejčić čija je postavka fokusirana, s jedne strane, na život logoraša u norveškim logorima a s druge na aktivnosti Društva u posleratnom periodu.

Smestili smo se na terasu i počeli da uživamo istog trena: u hladovini, udaljena od magistrale, sa dosta cveća – odlično mestašce za odmor od beskrajnog jurišanja na šlepere. Ljubazan i opušten konobar, smešne cene osveženja (domaća kafa s komadinom ratluka i limunada za 150 dinara (jul 2013)), pristojne cene klope (tipična ponuda srpskih kafana) koja ne izgleda loše (ždrak u tanjire drugih gostiju). Sve u svemu, izuzetno prijatno mestašce.
Svakako preporučujem i obilazak muzejčića na spratu; podeljen je u dve celine od kojih je ona fokusirana na život u logoru zanimljivija (tužnija, setnija – kad pogledate u jedan od eksponata – puščana zrna ispaljena prilikom streljanja logoraša – zapitate se koji su to vaši problemi).
Ukratko, ako nemate dobar razlog da žurite, zaustavite se na čas u ovom prijatnom brodu-brvnari od drveta i stakla, odmorite se i okrepite. Ne mogu da udarim Nemagreške pečat  kvaliteta na ovo mesto dok ne probam i klopu, ali sam bio u jakom iskušenju da preskočim proceduru.