Kažu ljudi da Novi Bečej živi samo za vreme Velikogospojinskih dana . Ne bih se složio sa njima. Mislim da je podjednako živ i šest meseci kasnije – od reprize Nove godine do Korinđanja.

Zašto naglašavam reprizu? Pa zato što je sama Nova godina skoro pa potpuno ista kao i svaka subota u gradu. Jedina razllika je što se svi obuku malo lepše i svečanije i što se svi izljube među sobom u ponoć. Tada Novi Bečej izgleda kao da su svi đuture na nečijoj svadbi, ali bez ruzmarina za reverom i bez mlade. Potencijalnih  mladoženja zato kol’ko voleš . Na izvol’te što bi rekli. Tog dana čak ni Novoselci ne izađu apencom u grad već odu stojadinom.

Kad Nova godina prođe i osvane prvi januar dešava se jedna neobična pojava – migracija Beograđana i Novosađana u Novi Bečej. Mislim realno nisu to nikakvi Beogradjani i Novosađani iako bi oni voleli da jesu tj oćedu oni da budu al’ ne znu . Sve su to Vranjevčani, Novoselci i ovi iz centra na privremenom radu u Beogradu i Novom Sadu. Oni ne shvataju da vas iskonski duh Novog Bečeja naprosto nikad ne napušta i tome se ne treba opirati već prepustiti. Pokušaju oni prvog januara da se prodaju kao da su sa strane al’ to sve brzo pada u vodu.

Činjenica da gde god išao uvek ostaješ Novobečejac, najteže prihvataju ovi iz centra. Oni sve do uveče prvog januara pokušavaju da furaju taj inostrani naglasak pa će npr. oni koji žive u Beogradu u svakoj drugoj rečenici pričati – mislim ovo ono dabome, kako bih ti rek’o, mi tu izašli do Central parka, sreli Ivana Ivanovića, mislim ovo ono , a kad vas sretnu biće- ‘ de si tebra, š’a ima, sretna ti Nova godina brate, i tebi sestro brate …

Novosađani se provale još lakše- di si gari, eto mi bili na spensu  i sa nekim garijima dočekali Novu Godinu uz Đoleta Balaševića pa posle otišli kod drugog garija na liman u stan na žurku  pa tu na Cd-u slušali hitove Đoleta Balašević a, smuvali se na žurci sa dve Novosađanke, jedna iz Mola a druga iz Čantavira, pa danas došli autobusom kući. Trebali smo kolima al’ tata danas nije dolazio na kvantaš . Ima tu po neki koji je zalutao u Suboticu ali se ti već do ručka asimiliraju – oni se bukvalno u priči prešaltaju- prvo krenu Palić Boss, Palić Boss, Palić Boss i ne primetite kad to preokrenu u Vranjevo Kum, Vranjevo Kum, Vranjevo Kum….

Ja zato najviše cenim i poštujem Vranjevčane i Novoselce koji su privremeno u Novom Sadu i Beogradu, oni kad se vrate 01.januara prešaltaju se na novobečejski jezik brže nego Google translate – dok izađu iz busa već izgovore- di ćemo šta ćemo, puu al’ je ladno sveca ti apaškog, ajdemo kući pa večeras u Trokadero na reprizu, lebac ti jbm mora da bude zdravo dobro večeras …

To sam sve nedavno objasnio i mojoj ženi. Naime, kaže ona meni: eto, 20 godina živiš u Beogradu, oženio si mene Beograđanku, ne moraš više prijateljima da pričas da si iz Novog Bečeja , a ja joj lepo objasnim – Dušo, nisam ja postao Beograđan već si ti postala Vranjevčanka, mi samo živimo u Beogradu . Tog dana više nismo komunicirali.

I da se vratim na reprizu. To vam je jedno opšte ludilo ili da ne kažem cirkus. Kao u Budvi kad gostuje Ceca. Tu su svi u gradu i svakog možete sresti. Kao fejsbuk uživo. S tom razlikom što ovde ne možete blokirati prijatelja, vidiš i one koje ‘oćeš i one koje ne želiš. Jedino što je dobro je što ti niko neće reći da je opet pobedio u Lori dok su ga ostali nemoćno gledali kako pobeđuje niti će vam neko reći da je složio Puzzle. Doduše ovde uživo možete nekog da POKE i da mu jasno stavite do znanja da ga lajkujete. Naročito iza ponoći kad se ohrabrite i opustite alkoholom u sve prazničnom raspoloženju kad je lajkovanje mnogo konstruktivnije. I kao što to uvek biva, iza ponoći prvog januara sva masa se slije u disco i on ponovo bude krcat kao nekad s’ početka devedesetih kada je i po 1.000 ljudi (lokalni mit) znalo da se ugura unutra.

A unutra su bivše ljubavi, sadašnje ljubavi, buduće ljubavi. Bude tu onih devojaka koje davno niste videli pa se sad zapitate šta vam je trebalo da budete sa njima, ali i onih devojaka koje se zapitaju šta im je trebalo da ne budu sa vama. Al’ tako to valjda ide u životu.

Inače, repriza obično započinje u kasnim popodnevnim i ranim večernjim časovima kada se po kafićima skupljaju manje operativne jedinice svakog društva. Tu se započinje razgovor uz cašicu koji se nastavlja dok se društvo ne oraspoloži uz prepričavanja dogodovština iz novogodišnje noći. Ukoliko je neki dođos prisutan i on će izneti svoje iskustvo iz Novog Sada ili Beograda ali će na kraju operativna jedinica konstatovati da je ipak bilo lepše u Novom Bečeju i da je bolje čuti Van Gogh sa Cd-a nego uživo. Oko ponoći se operativne jedinice polako grupišu i napuštaju svoje baze – Skladište, Trokadero, Cuki, Libero i kreću ka diskoteci Koda. Tada tamo, uz najnovije globalne hitove Granda započinje kolektivni masakr svih oblika alkoholnih pića uz neizbežna čestitanja onima koje niste sreli i onima koje ste sreli ali bi da ga lajkujete jos jedared . Atmosfera je uvek vesela, pozitivna i neponovljiva na ovim prostorima.

Kad repriza prođe, nastaje prividno zatišje od nekoliko dana više sa ciljem da se želudac i jetra odmore nego iz nekog drugog razloga. U tom periodu od nekoliko dana dođoši obilaze svoje bližnje, komšije, prijatelje, kumove  i uz izgovor da su vas se uželeli  tamane vašu Božićnu trpezu. Zatišje traje do Badnjeg dana, kada se duh Novobečejaca ponovo budi i sprema za još jedan dobar celodnevni spektakl koji će se uveče završiti Korinđanjem i odlaskom na ponoćnu Božićnu službu u Pravoslavnoj crkvi. Dakle Badnji dan ima tri etape – popodnevnu, kada se pali Badnjak, večernju kada mala deca idu da korinđaju i noćnu kada se u ponoć ide na službu u crkvu.

Korinđanje je običaj koji postoji samo  u Vojvodini, nisam primetio da iko u Beogradu ili centralnoj Srbiji zna šta je to. Tada mala deca, organizovana u udarne trojke ili veće operativne formacije idu od jedne do druge kuće, recituju korinđaške pesmice i za to dobijaju simboličnu čast ili nagradu od domaćina. Nekada su korinđaši znali da dobiju i keš i voće i orahe, dok se danas uglavnom sve svodi na  voće, orahe i smokve. Jedna od korinđaških pesmice je:

Ja sam mali poštar, k…c mi je oštar, bež’te žene od mene bićete j…e.

Ili malo finija – ja sam mali Iva, trčim preko njiva, daj gazda ora, tako biti mora.

Krenu ponekad i oni stariji u korinđanje, ali se to svede na odlazak kod nekog bliskog prijatelja, obavezno recitovanje mnooogo bezobrazne korinđaške pesmice i ispijanje domaće rakije kao priprema za dalji izlazak u grad tj provod.

Napomena – čuo sam da i Bačvani korinđaju ali uz improvizaciju – oni korinđaju u okviru porodice da bi sve pare ostale u kući.

Na Badnje veče je u gradu ludilo, kafići su puni već od ranih večernjih sati, ali se neposredno pred ponoć svi presele u crkvu na službu. Taj svečani duh se to veče oseti čak i u diskoteci, svi su nekako smerniji, pristojni, finiji, nećete čuti kako tip muva ribu u diskoteci uz žvaku: davala ne davala svakako ćeš umreti, ili ‘oćes da te vozam na apenca već baš si nešto lepa večeras, volim tvoju unutrašnju lepotu i sl.

I sutradan na Božić, posle ručka, kreće čuveno pakovanje torbi, zatim pakovanje dva dodatna cegera sa sarmama, pečenjem, česnicom, kiflicima, suvim voćem i pravac kući za Beograd ili Novi Sad.

A Novi Bečej? Ostaje pomalo tužan i pust… Ali ne do Gospojine, već do prvog maja kada sve ponovo dobija jednu novu dimenziju… A o tome nekom drugom prilikom.. :)