Do pre godinu dana, jedini alkohol koji sam konzumirao tokom letovanja u Grčkoj bilo je pivo. Odabrati između  Amstela i Mythosa bilo je teško – kao kad vas kao klinca pitaju koga više voliš: mamu ili tatu.

Prošle godine, ortak me konačno ubedio da postoji još nekoliko odličnih pića koja se proizvode u Grčkoj i koja treba probati.

Retzina me je ostavila bez daha, oduševila potpuno, i potisnula pivo kao sredstvo rehidracije. Obzirom da sam je već opisao ne bih se ponavljao.

S druge strane, da probam Ouzo bilo je već teže nagovoriti me.

Pod jedan, leti ne volim da pijem žestoka pića jer se od njih jezivo znojim. Pod dva, da sečem pivo žestinom tj. da radim ono što rade Grci tek mi nije padalo na pamet, a pod tri, da pijem rakiju bez kisele vode pride (kako se inače pije Ouzo) je opcija koju ne prepoznajem.

Međutim, kako to obično biva neke situacije se nameste sam od sebe.

Posle besomočnog plivanja jednog prepodneva rešismo da mišiće opustimo u taverni. Pojedosmo po giros, pa onda ajd po jedno pivo, pa daj još jedno, pa gde je drugo tu je i treće i taman da se vratimo na plažu kad gazda taverne posla po Ouzo (za razliku od naših ugostitelja, tamo je vrlo česta pojava u tavernama da gazda pošalje turu na račun kuće).

Ja sam svoj  odmah  odbio. Međutim, posle kraceg ubeđivanja (efekat prethodno popijena tri piva), što od strane gazde, što od drugara, potegoh čašicu iiiiiii….. doživeh prosvetljenje.

Prvi osećaj – povratak u detinjstvo –  prva asocijacija je sirup za kasalj Sinekod. Iako je u pitanju rakija, mene više podseća na liker. Sladunjav, aromatizovan.

Drugi osećaj – pitkost. Rakiju ne mogu da pijem bez kisele vode. A tek posle piva i bez vode ne mogu ni da je pomirišem, a kamoli pijem. Međutim, Ouzo ne traži vodu. Bukvalno nema stresanja, nema arhaicne mimike, nema onog uuuaaarghhhh osećaja. Prosto klizne niz grlo i nastavak ispijanja piva je logičan sled događaja.

Bila je to ljubav na prvi gutljaj.

Da ne zalazim u detalje kako se provod u taverni završio, u nastavku nekoliko osnovnih informacija o Ouzu:

Pravi se od mediteranske biljke Anis. Spada u grupu grčkih rakija, mada ga neki smatraju i likerom. Bezbojan, po ukusu vrlo sličan Cipori i Makedonskoj Mastici. Jedan od najpoznatijih (ali i najboljih) brendova je BarbaYanni.

Uglavnom se konzumira sa ledom – kada ga dodate u čašu, kombinacija ouza i leda se zamuti, pa podseća na šveps ili gusto hlorisanu vodu.

Pili smo ga kao aperitiv pre obroka ili smo sekli ture piva posle girosa.

Naša topla preporuka je da ga probate obavezno! I nikako bez leda.