Posetiti  Napulj, a ne posetiti piceriju Brandi, isto je što i posetiti Pariz, a ne posetiti Luvr.

Zašto?

Pa zato sto je Picerija Brandi prva zvanična picerija na svetu, taverna koja postoji i dan danas i predstavlja svojevrsni muzej verovatno najpoznatijem italijanskom brendu.

Ajd malo istorije (uz pomoć wikipedie)

Piceriju je otvorio Rafaelo Esposito, 1889 godine, kada pica nije bila popularno i nadaleko poznato jelo. Do tada, smatrana je obrokom za sirotinju, kojoj je to bila idealna prilika da iskoristi različite sastojke koji preteknu posle glavnog obroka (pre će biti  ostaci, koji bi se inače bacilli).

U Napulju, Espositova taverna pripremala  je najukusniju klopu, i kao takva bila je zadužena da ugosti Kralja Umberta i njegovu ženu Margaritu prilikom boravka u Napulju.

Prilikom jedne takve posete, sa ciljem da maksimalno oduševi kraljevski par, pripremio je specijalnu picu, iz koje je izbacio luk, a kao osnovne sastojke ubacio mocarelu (prva ikad napravljena pica sa mocarelom), paradajz i bosiljak. Osim izvanrednog ukusa,  ideja za ovom kombinacijom bazirala se i na bojama italijanske zastave (zeleno, belo, crveno).

Kraljica se toliko oduševila picom, koju je tada probala prvi put u životu, da je naknadno poslala pismo preporuke.

Mudri Rafaelo, iskoristio je to pismo za uspešnu promociju svog restorana, a picu koju je pripremio kraljici, njoj u čast nazvao je Margarita.

Kako sve to izgleda danas

Brandi se nalazi na 200 metara od Piazza del Plebiscito kada se krene uzbrdo.

Enterijer je urađen sa maksimalno ukusa i stila (zar Italijani značaju drugačije), i ispunjen je brojnim fotografijama poznatih ločnosti koje su se gostile ovde: Alberto di Monaco, Lučano Pavaroti, i mnogi drugi.
Ono što dominira na zidu, svakako je sertifikat kraljice Margarite.
Više je nego očigledno da je Rafaelo u potpunosti iskoristio priliku koja mu se pružila da od picerije Brandi napravi brend, poznat I rado posećen od strane svetskog dzet seta.
Sve ove slike, kao i sertifikat, možete natanane pogledati dok čekate konobara da vas usluži jer je usluga tipična italijanska (što bi rekli mi Lale – imaju sto kade).
A možda je sva ta sporost i spontanost deo dobro osmišljene ugostiteljske strategije da vas što duže drže u neizvesnosti dok čekate ono zbog čega ste došli…

I na kraju, kad pica stigne, spontano se nameće pitanje, kakva je?

Postoje dve reči koje će doživljaj najbolje opisati, a to su: gastronomski orgazam. Orgazam koji doživljaju vaš jezik, usta, usne, nos…

Prvo vas zaintrigira svojim nepravilnom kružnim izgledom.
Zatim vas očara svojim mirisom.
I onda vas omađija svojim ukusom.

Jednom kada je probate, shvatate da ste postali navučeni na najbolju picu na svetu, i da je sve ostalo potpuno nebitno: usluga, cena, konobari, ambijent, slike… Shvatite da ste i vi omađijani kao i kraljica Margarita 125 godina ranije…

Zato i ne čudi što sam piceriju napustio sa jednom mišlju u svojoj glavi koja se konstantno ponavljala: moram doći ponovo… moram doći ponovo…. moram doći ponovo….