Pre tri godine, na proleće 2009 godine, rešimo žena i ja da napravimo jedan đir po Evropi kolima. Plan je između ostalog obuhvatao i obilazak Nemačke. Destinacija – Minhen.

Mnogo sam se radovao poseti Nemačkoj, iz dva razloga – prvo, što ću moći da jurcam po njihovim autobahnovima 240 km/h, a drugo, što ću moći da jedem one njihove kobasice sa kupusom i zalivam ih pivom.

Prva želja mi se samo delimično ostvarila. Naime, mi smo kroz Nemačku uglavnom vozili u prepodnevnim i ranim popodnevnim časovima kad su gužve nepodnošljive na autoputevima i vi prosto hteli ne hteli ne možete da vozite brzo.

Što se tiče druge želje, ona se u potpunosti ispunila. Razvaljivali smo se od onih njihovih kobasica sa kupusom, a ja sam ih zalivao ne sa klasičnim pivom vec sa Weissbier-om koji sam tamo otkrio. Odmah su me upozorili – Weiss ili ti se odmah svidi ili ga nikad više ne probaš. Tu nema ljubavi na drugi pogled. I tako i bi. Ja sam se oduševio na prvu loptu i tamanio ga  iz onih velikih krigli.

Kada sam se vratio iz Minhena prepričah ovo iskustvo drugaru pivopiji, konstatujući na kraju da je šteta što i ovde nemaš gde da ga piješ, kad mi on na to ko iz topa izgovori:

- Kako nema? Pa imaš na Banjici. Pivnica Paulaner ga toči.

Koliko već tog dana zapalismo tamo i stvarno preko puta tržnog centra Banjica, na spratu iznad perionice ima pivnica koja toči Weissbier. I ne samo što imaju Wiess, već imaju i klopu – Bavarske kifle i kobasice. Na kiflama i sami Bavarci mogu da im pozavide, a što se tiče kobasica znamo i za bolje. A pivo je vrh. Možete samo pivo i kifle, pa je dovoljno da se odvalite.

Sama pivnica, kao pivnica, je vrlo simpatična, sva u drvetu, nekako toplo deluje. Puštaju relativno glasnu, ali stvarno odličnu muziku. Već posle prvog, drugog piva počnete u taktu da lupkate nogama u pod. Cene su ok. Weiss je možda malo jači sa cenom, ali vredi svaku paru.

Pre izvesnog vremena otkrio sam kod njih i svinjska rebarca na žaru. Kako je to tek dobro! Pa slađa su od šećera. Neverovatno ukusna. Kad ih pomešate sa pivom dobijate hedonističku dobitnu kombinaciju koja je vrh vrhova! Ne znam da li su rebarca postojala i ranije ali i ne želim da znam jer ću samo da se iznerviram što ih nisam ranije otkrio.

U svakom slučaju, kad god se poželim piva, a imam na raspolaganju dva, tri sata vremena, zapalim do Banjice i prepustim se uživanju.

Jes’ da nije u Minhenu, ali već posle prvog zalogaja rebarca zalivenog gutljajem piva shvatite da vam je možda i lepše nego u Minhenu.