Malo, malo, pa na internetu naletim na neku anketu koja se bavi izborom najboljeg auta godine, auta decenije, ili već neke epohe… Često su to bili automobili koje, po mom mišljenju, nije voleo ni onaj ko ih je napravio, a kamoli potencijalni vlasnici. Npr, ako me sećanje ne vara, 1990. god. je Automagazin, tada najčitaniji magazin na ovim prostorima, proglasio VW Passat za auto godine. Auto koji je bio podjednako lep kao Pinzgauer, ili možda bolje reći podjednako ružan… Tada mi nikako nije bilo jasno kako Martin Česenj, koji uređuje najbolji automagazin u SFRJ i privatno vozi Pathfinder, može jedan ovako ružan auto da proglasi za auto godine. Otac mi je tada rekao: “Sine, shvatićeš kad porasteš.”

I stvarno, koju godine kasnije, upoznah značenje reči lobiranje . I tada shvatih… Međutim, i dalje mi nije bilo jasno zašto se, širom planete, razni novinari trude da izaberu najbolji auto svake godine, kada je odgovor na to pitanje vrlo jednostavan. Naime, taj auto postoji, odavno je napravljen, a i dalje se uredno pravi. A Boga mi i kupuje. I dalje je najbolji auto na svetu. To je službeni auto .

Ne sećam se više kada i ko mi je rekao da je službeni auto upravo to, ali za deset godina voženja istog, moram se složiti da je bio potpuno u pravu. U čemu su njegove prednosti u odnosu na druge automobile? Brojne su. Gledano sa finansijskog aspekta, prvo, besplatan je. Ne košta vas ništa, njega dobijete za džabe. Drugo, njegovo održavanje je besplatno. Treće, gorivo koje sipate u njega je besplatno. Prednosti u vidu tehničkih karakteristika – možete mnogo brže voziti preko rupa i ležećih policajaca. Ne zahteva pranje “dole” posle zime. Može se voziti mnogo duže punim gasom nego vaš privatni auto. Brzine se mogu menjati tek pošto kazaljka obrtomera uđe u blokadu. Može se voziti 10.000 km više od predviđenog servisnog intervala (ako, ne daj Bože, crkne, objasnićete vašem poslodavcu da je verovatno u pitanju fabrička greška na motoru). Umesto da povučete ručnu, možete ga držati na kvačilu dok na uzbrdici čekate zeleno na semaforu. Ne morate više brinuti na kojoj pumpi je kvalitetno gorivo, a na kojoj nije… A što se tiče dodatne opreme, samo jedna stvar je bitna – otvoren putni nalog.

Ja sam bio od onih retkih koji nisu koristili gore pobrojane tehničke predosnosti, jer sam automobile i motore oduvek smatrao kućnim ljubimcima. Ali ono čemu sam se uvek ekstremno radovao, jeste popunjavanje putnog naloga destinacijom Beograd – Kopaonik. Uvek, ali uvek, sam išao preko Brusa. Ova deonica je za mene bila nekako intrigantna. Ne zato što je nešto posebno lepa, već zato što je strma, puna oštrih krivina, a zimi skoro uvek pod snegom i obavijena maglom. Ponekad imam utisak kao da je ovaj put napravljen samo da bi plašio Vojvođane koji idu na Kop na skijanje. Znate ono:

- A gde si ti Lalo kren’o?

- Pa na skijanje.

- E Lalo, danas ne mož’ preko Jošanice, moraš na Brus.

- Neeeeeeeeeeeeee.

Inače, sretoh neke ljude na Kopu zimus, iz Beograda, kunu se da su videli auto vojvođanskih tablica, par kilometara pre Srebrnca, kako se penje gore po snegu. Al’ ja sve nešto mislim da su me slagali. Il’ je to bio neki naturalizovani Lala.

Elem, kada padne prvi sneg, a ovde je to barem metar i po, vredni putari od Brzeća do Konaka očiste samo jednu traku. Tada od dvosmernog puta naprave jednosmerno korito za bob, sa visinom zida da okolo ne vidite ništa. Ako još ima i magle, al’ ne one smaračke magle da moraš da voziš 20 km/h, već da možeš da ga stisneš, pa još i mrak padne… Tada nastaje jedno ludilo koje se rečima teško može opisati i koje može razumeti samo onaj ko ga je doživeo. Kako je to izgledalo u mom slučaju? Kada sam stigao gore i izašao iz auta, bio sam potpuno preplavljen svim mogućim hormonima sreće, straha, zadovoljstva. Zašto preporučujem noć? Zato što je saobraćaj daleko slabiji, skoro da nema nikoga, pa ćete lako i na vreme (po farovima) uočiti auto iz suprotnog smera. Takođe, ne postoji mogućnost da se kod Jarma u smetovima zaglavio autobus, što je preko dana redovna pojava.

Inače, baš sam zimus video auto idealan za ovu destinaciju, sa četiri maglenke na haubi – Mitsubishi Evo. Da li je i ovo bio službeni auto, ili pak privatni, to ne znam. Ali da je vozač dobro poznavao i koristio mogućnosti auta i putnog pravca, u to ne sumnjam uopšte. Sa pogonom na četiri točka i dobrim zimskim gumama, lanci vam ne trebaju. I tada je ceo svet vaš. A kada stignete gore, obavezno svrnite do planinskog doma Rtanj, imaju odličnu klopu!

P.S. Prošlog leta sam ovu destinaciju prošao i motorom, i mogu reći da je doživljaj potpuno drugačiji nego kada se ide kolima. Podjednako lep, ali na neki drugačiji način. Priroda postaje nekako mnogo lepša. Oseti se miris čistog vazduha koji vam seče pluća i podseti vas na spuštanja stazom tokom skijanja. Deo od Brusa do Brzeća je tada mnogo zanimljiviji, jer ima lepih, srednje brzih krivina, a nema gustog saobraćaja.

In general, što bi rekli, ovo je možda jedna od retkih destinacija koju treba provozati i zimi i leti – leti motorom, a zimi, naravno kolima. Ukoliko je quatro pogon, užitak je zagarantovan…

P.S.2 Prohodnost puta: infoKOP.net