Ovo je jedna od najlepših destinacija kojima se možete provozati u Srbiji, bez da vam se desi neka od nepredviđenih situacija ili su neprijatnosti svedene na minimum. Pod neprijatnostima podrazumevam: policijske patrole, plavuše, crnke ili smeđokose za volanom, zaprežna vozila, traktore, kamione, autobuse i, generalno, frekventan saobraćaj.

U rally takmičenjima zato postoje etapa i brzinac.

Ovo je Giles Panizzi  na brzincu i ovo nisu Divčibare :) (obratite paznju na deo 00:40 do 01:15)

U čemu je razlika- tokom etape vozite u regularnom saobraćaju a tokom brzinca divljate na štopericu po zatvorenom putu. Put Beograd – Divčibare zato i doživljavam kao rally takmičenje. Od Beograda do Mionice se smorite najstrašnije a na delu od Mionice do Divčibara uživate maksimalno. Provezao sam ovu deonicu prošle zime po snegu, bio je petak veče, mislim februar, celim putem (distanca oko 25 km) nisam sreo živu dušu, driftovao sam u svakoj krivini i po snegu stigao ispred hotela Divčibare kao po suvom pri normalnoj vožnji. Krivina na krivinu, put širok, saobraćaja ni u tragovima, sneg utaban. To je bila jedna od najboljih vožnji u mom životu. Kad sam stigao gore izašao sam iz kola u duksu, stao pored auta i samo rekao u jbt, ovo je bila voznja! Ajd sad na kuvano vino. Mnogo kuvanih vina.

A auto?

Diskovi pucketaju jer su vreli a napolju – 20, kvačilo smrdi, štipa oči koliko smrdi, prosečna potrošnja skočila na 18 litara… Al nema veze, nije mi žao, kad dođe vreme za prodaju vratiće komšija kilometražu, ići će ona standardna priča o penzioneru koji je auto vozio samo vikendom, isključivo po suvom i sipao gorivo samo na OMV-u, da je auto od preko dovezen po specijalnoj porudžbini samo za mene, koji eto ne stigoh ovde da ga vozim jer imam i drugi, manji…

Elem, po suvom je put takođe Ok, nije opterećen, ili da kažem skoro potpuno neopterećen, nikad nisam sreo policiju a prošao sto puta tuda, ima malo rizle u krivinama pa sa motorom treba paziti, poneki lokalac koji misli da je brz jer poznaje krivine ali sve to samo vožnju učini zanimljivijom. Priroda fenomenalna. I kad stigneš gore po suvom, možes još 8 kilometara da produziš do Kaone (magistrala Uzice – Valjevo) gde se okreneš i opet nazad za Divčibare. Od Beograda do Mionice ima cirka 100 km, do gore još oko 25, sve u svemu lep način da se ubije vreme subotom prepodne. A onda nazad za Beograd najdosadnijim putem na svetu- Ibarskom magistralom.

Ili… Ili da ne krenete ni prema Kaoni a ni nazad za Beograd. Već za Požegu. Treći mogući pravac gore sa Divčibara. Preko 30 km totalne pustahije i prelepih predela Divčibara gde je verovatnije da sretnete rođenu taštu nego nekog putnika namernika. Čak i u nekom selu kroz koje prođete teško da ćete ikog videti. Nisam merio kilometražu, ali mislim da je ovo možda najbrži put za Užice. Ako nije najbrži, verujte da je sigurno NAJLEPŠI. E to je onda ono pravo. Pravac do Zlatibora, popijete kafu gore na Zlatiboru. I onda nazad. Istim putem.