Kad se pomenu hranilišta, pardon, restorani po banjskim mestima, po pravilu mi dve stvari padaju na pamet: pansionska hrana ili restoran domaće kuhinje. Pansionska hrana – tja, koliko si platio toliko ćeš dobro i da jedeš; malkice salate, mršava masna čorbica, komadić mesa s vodenastim prilozima… Može da se desi i da bude dobra klopa za neki obrok, al’ to je već u rangu iznenađenja. Restoran domaće kuhinje, opet tja, i tu se zna šta se nudi, ne moraš ni da gedaš u jelovnik, pitanje je samo da li je sve to udavljeno u masti, obezličeno i presoljeno (kao u onom jadnom restoranu u Valjevu, koji preko Kolubare gleda na ono gledalište), pristojno ili solidno – i koliko gazda ceni da ta klopa treba da košta.

Kad smo, preko drugarice, dobili preporuku za „Krunu“ kao dobar restoran u Vrnjačkoj Banji, uz opasku da ona nije bila tamo ali je čula da je dobar, odmah sam pomislio na standardno srpsko merilo kvaliteta klope – „ da vidiš kolike su porcije “. Izvin’te, al volim da jedem dobro i umem da spremim to dobro i ne treba mi porcija od 600 grama masnog mesišta – neće mi trajati tri dana, nego mi treba da uživam u svakom zalogaju – i pogotovo mi ne treba da me neko odere jer je spremio hranu umesto mene, i to lošije (pre koju godinu sam se smejao ćaletu kad je istim ovim argumentima opljunuo izlaženje na večere i posledično arčenje para; sad ga kapiram – izoveravao je on sve te priče pre mene a riblje čorbe po restoranima diljem Srbije mogu da blajvaju ćaletovoj, divljač da ne pominjem).

Ali, da se vratimo „Kruni“. Bio sam tamo dva puta u dva dana i jedva čekam da idem ponovo. Idemo redom.

„Kruna“ je očigledno restoran gde svraća malkice ozbiljnija klijentela – vidi se s vrata; nisam video da je neko ušao u patikama (verujem da vam ne bi ništa rekli kad bi ušli, ali bi to bilo prilično glasno), tihi razgovori bogati stručnim izrazima, rokovnici i fascikle tu i tamo; vidi se da ovde svraćaju ljudi koji vole da poslovne kombinacije probistre u opuštenijem okruženju. Naravno, potpuno je normalno da pored dvojice takvih „kravatlija“ sedi dvoje mladih koje pijucka kaficu i ćaska o sudbini jata skakavaca u zapadnom Gabonu. Dakle, ništa od pištolj lige, ali daleko od toga da je mesto uštogljeno. Kako sam shvatio, svrati tu i muzika…

Enterijer: 9/10

Ko god da je radio enterijer, ima diplomu. Prostrana unutrašnjost, puna prigušenog, difuznog svetla, mahom zahvaljujući ogromnim prozorima (danju) i brojnim malim svetlima i svetlosti sveća (uveče). Sve je u zelenim i tirkiznim tonovima (osim drvenih elemenata), (podsetilo me na akvarijum) ali atmosfera deleko od toga da je hladna: kao da se sedi u letnjoj bašti neverovatno bogatoj zelenilom ili da se teferiči u šumi, pod starim krošnjama. Ovom naročito doprinosi ogroman broj sobnog bilja: toliko zelenila nisam video ni u jednom ugostiteljskom objektu. Nema ćoška bez 2-3 saksije nečega. Nema goreg vremena u godini – februar, teški niski oblaci ceo dan, kiša hoće-neće, sve udavljeno u blatu – rodilo se za depresiju i samoubistvo. U „Kruni“ nema ni s od te sumorne atmosfere. Velika pažnja je posvećena i detaljima: na stolovima za više osoba stolice stoje zakošeno u odnosu na stolove; na stolovima se nalaze vaze sa pravim cvetovima ili, neretko, saksije; atmosfera je „odomaćena“ brojnim zeljanim ćupovima i nenametljivim komadima pokućstva (kao što su stare singerice) a posvuda ima slika na štafelajima. Koliko to samo odstupa od prosečne, masne kafančine, fensi kafića s kojekakvim modernim rešenjima, prekičerisanih restorana ili kojekakvih „etno“ budalaština gde gazda misli da je Gaudi jer je dao zid u goloj cigli, u njega ukovao tri trule daske i o njih pokačio prašnjave ponjave i seosku starudiju koju je pribrao po komšiluku!

(fotke čemer, raw bez fotošopa)

Jedina zamerka prostoru se može uputiti zbog „getoizacije“ nepušača, koji su strpani u nekakvo izolovano ćoše-podrum, otprilike da ne smetaju. Međutim, prostor je toliko veliki – i provetren – da o zadimljenosti nema ni govora. Oseti se da ima malo dima u vazduhu (a i iskreno, ’beš kafanu bez imalo dima) i to je to – ko baš insistira da sedi u prostoru bez pljuga, eto mu podrumče.

Usluga: 9/10

Ako nikad niste videli kako izgleda profesionalni konobar – e, dođite u “Krunu”. Ljubazan, uslužan, nenametljiv – a uvek tu negde i sposoban da uhvati prvi mig i odmah odreaguje na njega. Jedino mesto gde je usluga… savršenija (a da sam ja bio) je na mestima gde dan boravka bez pratećih usluga košta između jedne i dve zelene i gde za te pare koje ćeš, kad se sve sabere, ostaviti, osoblje podrazumeva da ima da se prostire i da „nažalost, ne“ u gorem slučaju menja sintagmom „samo će nam trebati malo vremena“ (mada mene to „sluga sam ponizni“ malkice uznemirava, nisam baš toliko m00do niti sam toliko neiživljen – bilo kako bilo, neprijatno mi je i ne volim).
Jedina zamerka usluzi je zbog osrednje (ne)ljubaznog konobara od prvog dana, koga nije baš oduševilo što će se prošetati pet puta do našeg stola umesto dva i koji pritom i nije žurio. E, zato je ekipa na sutrašnjoj večeri razbila.

Klopa 10/10

Početnu skeptičnost u vezi kvaliteta klope je produbio pogled u jelovnik. Bre, opet domaća kuhinja… Naručujem jagnjeću čorbicu (devojčica vitaminsku salatu), vodeći se starom maksimom da ne postoji kuvar koji je takav retard da ne ume da napravi pristojnu čorbicu (i koju je etno restoran pored Gočkog bebi skijališta neslavno osporio sledećeg dana). Stiže klopa. Salata povelika, tanjir podubok. OK, na veličinu porcija nema zamerki.
Ali, kakva je ovo čorbica? Crvena, puna povrća, s golemom kašikom pavlake… hm? Neuobičajeno…
Srrrkkk…
Auh…
Odlična! Unutra, bre, hajde što ima kojekakvog povrća koje nije šargarepa i krompir, nego ima i kojekakvih začina. Smazao sam je u slast. Vitaminska salata isto vrh, od stvari koje smo identifikovali, šargarepa, kupus, maline, jabuka, pomorandža – neuobičajeno i dobro.
Jedino što je smorilo je nesportski izbor (i cene) vopsa – sve bebi piva osim Efesa, koji košta 220 dindži. Ali ’ajde, jednom se živi…
Sve u svemu, zaključimo da sutra dolazimo na večeru. I došli smo.
Kažu mi ljudi, jedna od bitnih caka držanja kafane je da nemaš preudobne stolice, da ljudi ne bi sedeli u nedogled, nego završili s pićem ili klopom, platili i zapalili, umesto da se zavale i ližu piće… ili tanjir.
Nama se nije išlo napolje.
Tog dana smo pešačili iz banjskog parka do skijališta na Goču – 13,8 km u jednom pravcu i malo manje od 800 m visinske razlike. Posle mesec i po ležanja. Raspali smo se; sve nas boli, sanjamo o krevetu. Nije nam se išlo kući.
Tajna? „Kruna“ ima profesionalnog kuvara. Na jelovniku je standardna ponuda domaće kuhinje, ali on ih sve sprema „s cakom“ – ta dosadna jela koje je svako od nas jeo 100 puta razbijaju kako su dobro spremljena i ukusna. Prosto sam ubeđen da bi čovek pravio još hrabrije (i bolje) eksperimente s klopom da ne radi usred Srbije, gde je ipak kilo jagnjeta pojam.

Sve je preukusno i obilnoooo… I aranžirano tako lepo da ti je žao da na to malecko umetničko delo kreneš varvarskim čelikom u vidu viljuške.
Po prvi put u istoriji, posle završetka glavne klope, naručujemo kafu (koja je predobra – i koju, najzad ispravno, zovu „srpska kafa“ – Turci piju čaj) i ponovo tražimo jelovnik. Ja uzimam sladoled, tri kugle. Uhhhh… ko god da ga pravi, majstor je zanata (i još se konobar izvinjava što trenutno i nemaju neku ponudu – kako li je leti?). Devojčica uzima, nemam pojma, valjda baklavu… nisam probao, sećam se da je bila mekana i zatrpana suvim voćem. Bilo kako bilo, kombo kafica+sladoled u „Kruni“ bi kod mene mogao da prolazi svaki dan.
I, na kraju… jedino što je normalno uraditi je naručiti flašu vina (vinskoj karti doprinosi čitav niz privatnih podruma, nisam siguran da na spisku uopšte ima „vina“ iz samoposluge) i lagano kliziti kroz noć u tom prelepom ambijentu. Jedino što nedostaje je dobro društvo, koje bi uz litre vina i razne priče očas posla dojezdilo do i iza ponoći.
Nažalost, to više nema gde da stane – a i bliži se vreme za koje je naš sto rezervisan – vreme do kojeg, kad smo ušli u restoran, smo računali da smo odavno u krevetu.

A, koliko košta to zadovoljstvo?
Čorba, salata, piće, glavno jelo, kafa, dezert – soma i po po osobi. Za vrhunsku klopu, vrhunsku atmosferu i sjajno osoblje.

Ostaje nam samo da se nadamo da će nas put brzo opet dovesti u Vrnjačku banju. Apsolutna preporuka, nemagre шke pečat kvaliteta.