Koji kriterijum bi neko mesto trebalo da “ispunjava” da ga preporučimo za zaobilaženje? Ovaj “restoran” nije pomogao rešavanju dileme – na keca je zabio dno u gotovo svim kategorijama,

Jedine dve stvari koje valjaju su lokacija – mora se priznati da je prijatno sedeti u hladu, iznad rečice – i pivo, koje svakako nije proizvod restorana.

Osoblje van kuhinje: nezainteresovano za radno mesto. Ne otvoreno neljubazno, ali se iz aviona vidi koliko je iritantno kad gost naruči jelovnik i zamoli da mu se prvo donese piće dok prokljuvi šta će od jela da poruči. Brzina usluživanja glacijalna. Da zapamte ko je šta naručio, malo na gurku… čemu vam služi ono blokče?
Osoblje u kuhinji: sporooooo dozlaboga; jela otaljana ili vrlo loše pripremljena.

Jelovnik: priča za sebe; pola jela ili nemaju ili im treba dugo da se pripreme. Kačamak se čeka pola sata? Pa da ide u njivu da ubere kukuruz, samelje ga i skuva, pre će ga spremiti?

Hrana: čemer! Čorba = zaprana koža životinje iz imena čorbe s lakom zaprškom; pljeskavica s kajmakom bi želela da u sebi ima soju, o mesu da i ne govorimo. Na komentar da u pljeskavici nema mesa dobili smo odgovor “kako nema, pa ima” – sjajno. U kuhinji “zaboravili” da stave kajmak.
Prilozi, koliko da ih nije sramota da nešto prilože.
Omlet sa sirom, udavljen u masti i lahko zagoreo, jedino garantuje da ćete od te količine lipida biti siti naredna tri dana.

Cene, to je vrhunac. Nije da nešto preterano deru, ali za te pare (500+ po glavi za “ulaznu” ponudu) ćete se bolje, više i kvalitetnije najesti iz prvog dragstora, gde ćete umesto mršave salate, glavnog jela kakvog nema ni po krš kioscima brze hrane i pića dobiti brdo solidne podriguše, jogurt, ‘leba i majonez uz kusur za sok i slatkiš.

Zaključak? Možda za piće u prijatnom ambijentu, za hranu nikako i ni pod kojim okolnostima.