Ponekad me je sramota kad pomislim koliko sam ugostiteljskih objekata – dobrih ugostiteljskih objekata – u lozničkom kraju obišao a da o njima nisam ni slovo napisao.

Restoran “Zlatna ribica”, pogodićete, spada u tu kategoriju.

Zlatnu ribicu ćete lako prepoznati – potrebno je iz centra Loznice krenuti ka Zajači (kružni tok, prva posle korzoa/posle mosta) i voziti se nepuna dva kilometra dalje. Kad vidite brod koji s preprečio preko reke, to je to. Fora je što je reka Štira u stvari vkv potok a brod koji je preprečio reku bi mogao da prepreči i Drinu kad je niži vodostaj, tako da brod u stvari lebdi nad rekom, naslonjen na obale. (Brod je inače eksterijerno priveden trenutnoj nameni, pa nemojte baš da očekujete da ga iz prve prepoznate sa 500 metara).

Pošto je svaki brod zgodno podeljen palubom, to se desilo i restoranu – u potpalublju-prizemlju je deo za pušače, dok se nepušači baškare visoko nad talasima. Oba dela su inače lepo sređena (mada nema detalja koji se ističu) i restoran ima prijatnu atmosferu.

Osoblje (porodična firma) je uslužno i ljubazno – radi se o profesionalcima koji znaju da je od svega najvažnija usluga. Tu, dakle, nema zamerke. Ako treba pomoć ili savet, slomiće se oko vas, ako ne treba ništa, biće neprimetni. Naravno, diskretno će vas držati na oku i pojaviti se i kad ne znate da su vam potrebni – mi smo, recimo, navalili na odličnu proju (od belog kukuruznog brašna, ehej) i očistili je za sekund – konobar se u sledećem otkucaju srca našao uz nas i dopunio zalih proje: “vidim”, kaže, “kako vam je slatka, evo još”. Kapa dole.

Klopa je obilna i, što je još važnije, ukusna i spremljena van šablona. U ponudi dominiraju bifteci (!) ali se može desiti da ih nema – cene su u najmanju ruku umerene, koriguju se malo i sporo, pa se sećam da je prilikom moje prve posete biftek mogao da se jede za cenu malo boljih ćevapa sojeničara u Beogradu – što su, na moju žalost, gosti koji su stigli pre mene već iskoristili i smazali sve do jednog :)

Trenutne cene su i dalje vrlo prihvatljive i opušteno možete naručiti neko jelo koje bi u restoranu s “normalnim” cenama zaobišli u širokom luku.Naše omiljeno vreme je doručak (negde oko deset), naručite dve odlične salate od tunjevine i zatrpate se hlebom + piće za ~600/2 glave (januar 2014).

Jedina zamerka ide na rakije, koje su *do jedne* veštaci, uključujući i šljivu. Ne znam u čemu je problem, ali da je ovo Japan i da se u kafanama služi rakija iz inkubatora dok voćari neće da peku rakiju jer ne mogu da je prodaju po tržišnoj ceni (o voću da ne pričam), nadležna ministarstva bi bila puna harakirisanih iznutrica.

U kratkim crtama, dobra klopa, prijatno osoblje, miran ambijent, niske cene… šta je još potrebno? Pečat? Može.