(napisala Zosterova supruga; Zoster se povremeno nadovezao tu i tamo)

Prvomajski praznici, šest neradnih dana, a uskoro i desetogodišnjica  braka. Deca spakovana i “otpremljena” kod bake i deke…Rim, večni grad, grad ljubavi, prosto se sam nametnuo.

Kao i obično kada su putovanja u pitanju, auto je naš izbor. Prelazimo dugih, ali predivnih 1700 km: Beograd-Ljubljana-Verona-Piza-Orbetelo-Čivitavekia i stižemo u Rim u kasnim večernjim satima. Čekiranje i pravac krevet smoždeni od umora.

Zoster: kada smo spomenuli prijateljima da idemo kolima do Rima, niko se nije iznenadio. Kad ste mogli do Pariza kolima, do Rima nećete ni osetiti – bili su komentari. Direktno do Rima od Beograda treba oko 12h, obzirom da smo mi išli okolo naokolo i usput obišli još četiri grada put se produžio za još 400 km. To nas je poprilično izmorilo .Uz dosadnu kišu koja je počela uveče da pada put po noći činio se još težim. Oko 23h konačno hotel.

Novo jutro donosi početak našeg pohoda na Rim. Plan i program napravljeni su još u Beogradu, a uz malu pomoć prijatelja, obzirom da nismo bili svesni razdaljina između znamenitosti koje treba obići. Šatl od hotela do železničke stanice-5 minuta, voz do Flaminio stanice-10 minuta, i eto nas-Piazza del popolo.

Zoster: kada sam prethodno veče shvatio da smo smešteni bukvalno na samoj periferiji Rima prva pomisao je bila da će do centra grada biti tri dana jahanja. Kad ono – moša. Za svega 20 minuta smo stizali od recepcije do Pjaca del Popolo. Živeo Hotel Eurogarden i njegova konekcija sa gradom.  Živeo.

Prostrani trg, obelisk 2.po veličini u Rimu, a pravo između crkvi bliznakinja ulazimo u Via del Corso. Jedna od najpoznatijih ulica Rima, butici dostupni prosečnom džepu(Zara, H&M…), sve vrvi od turista. Gurkanja, hodanja po samoj ulici uz izbegavanje buseva i skutera, preticanja. Inače, ulica je dobila naziv po konjskim trkama(corse), koje su se upravo ovde održavale sve do XIX veka.

Zoster: Via del Corso. Ulica ko i svaka druga u koju turiš bezbroj butika. Turista milion, i da nema kamikaza na vespama koji se trude da vas zgaze ako idete uz ivičnjak ne biste ni provalili da ste u Italiji.

S’ mapom u ruci i kišobranom nad glavom, spuštamo se i tražimo Via Condotti, najskuplju ulicu Rima. S’ obe strane  radnje, prodavci koji čekaju zavaljeni u udobnim sofama, a u koje obični smrtnici ne zalaze. Ali, to nas i ne zanima. Ovo je samo najjednostavniji put do Španskog trga i čuvenih stepenica. Nalećemo na Fontanu Barcaccia, koja je u samom podnožju Scalinata trinita dei Monti-stepeništa prepunog cveća, baš kao na čuvenim fotografijama, a koje vode do crkve presvetog Trojstva na Brdu.

Zoster: dan je bio tmuran i kišovit, uglavnom sivilo svuda i onda odjednom pogledom hvatate predivno cveće na stepenicama. Pogled koji obara s nogu. Ja, koji osim ruže ne umem ni jedan jedini cvet da razlikujem (niti me to zanima) stojim, blenem, uživam u pogledu potpuno očaran. Čak je i moja žena počela da se pita šta mi je. Posle sivila metro stanice i polubezvezne Via del Corso, počinjem da udišem i osećam Rim. Mmmmmmmm……

S’ vrha se pruža predivan pogled na krovove i uređene krovovske bašte, na kupole crkava. Zgrade stare arhitekture imaju samo nekoliko boja fasada-bežikastu, krem, terakota(to je zakonom uređeno).

Zoster: kiša je konačno stala i sunce počelo da sija. Budi se jedan novi Rim. Nasmejan i veseo. Komentarišemo kako bi smo voleli da na jednoj od malih privatnih terasa ukrašenih cvećem popijemo  kapućino.

A onda se penjemo do Villa Borghese, najvećeg parka u Rimu. Hmmm, neobično podseća na naš Kalimegdan. Potšišani travnjaci, četinari i palme na istom mestu, ograđeni parkići za decu, fontane…Na najvišoj tački parka uzdiže se Casino Borghese, letnjikovac u kome je danas smešten muzej(u prizemlju) i galerija(na spratu), sa remek delima Tizziana, Raffaella, Caravaggia i Domenichina. Uživamo u šetnji, cvrkutu ptica i hladovini (kiša je prestala, a Sunce nemoguće pripeklo).

Zoster: mene je šetnja kroz park podsetila na Kalimegdan. Nemam pojma zašto.

Nazad istim putem i ponovo Via del Corso. Negde oko sredine ove ulice nalazi se Piazza Colonna sa stubom Marka Aurelija i bronzanim kipom ovog cara na vrhu, podignutim od strane senata, a nakon careve smrti.

Nešto niže skrećemo u Via delle Muratte koja nas vodi do najupečatljivijeg prizora koji smo u Rimu videli. Do predivne Fontane di Trevi.Najraskošnija rimska fontana, a prema već dobro poznatoj legendi stranac koji u nju baci novčić ili popije vodu iz nje, vratiće se ponovo u Rim. Gradnja je započela 1735. godine. Ona zapravo predstavlja pročelje velike palate, ukrašena je kipovima i niskim reljefima položenim na velikim stenama koje izranjaju iz vode. Fontana zasigurno ostavlja bez daha, ali je mala verovatnoća da ćete uspeti da bacite novčić ili popijete malo vode-probijanje kroz masu naroda veoma je teško. Mi smo se nekoliko puta vraćali do nje, u različitim periodima dana ne bi li uspeli da napravimo makar jednu iole normalnu fotografiju.

Zoster: ni manjeg trga ni lepše fontane. Prelepa je. Šteta što nije jul da se izujem, zamočim noge i uživam u žuborenju vode. U Beogradu to nikad ne bih uradio. Ovde bih. Kako bi to objasnio? Rekao bih da me je neka sila fontane privukla i naterala da se izujem i smočim. Horde turista se guraju ne bi li se slikali. Ne postoji teorijska mogućnost da napravite fotografiju a da u kadru ne uhvatite još 50 ljudi. Možda da dođemo u šest ujutro i slikamo je sami?

Via del Corso se s’ donje strane završava spomenikom Vitoriju Emanuelu II (“Vittoriano”). Spomenik je građen preko 20 godina, a smešten je u podnožju Kampidolja, u samom srcu Rima. Čitav je od belog mermera, sa dva kontrastna četveroprega u kojima su kipovi slobode. U sredini je oltar domovine, iznad njega kip boginje Rome, a u podnožju grob neznanog junaka. Zaista impozantno zdanje (kao i većina njih u Rimu).

Zoster: U ovom momentu jedina stvar koja me više fascinira od samog Rima je znanje moje žene o Rimu. Nešto kao Slobodan Mićić u reportažama  Kon Tiki. A ja kao ciga na času matematike – gledam je, slušam i ne verujem.

Spomenik Vitoriu Emanuelu II stvarno deluje prelepo i impozantno. Ali mene to ne fascinira, čekam da ugledam stari najstariji deo Rima. Uvek sam voleo one časove istorije na kojima se učilo o antičkom Rimu, Koloseumu, Forumu, Senatu, gladijatorima…

Stepeništem-Cordonata, građenim po Mikelanđelovom nacrtu stižemo do Piazza del Campidoglio. Na vrhu nas “dočekuju” dva kipa Dioskura iz kasnog carskog doba, kao i konjanička statua Marka Aurelija. Senatska palata, sedište gradonačelnika, sa koje se uzdiže zvonik sa kipom boginje Rome, krstom od zlatnih listića i satom.

Silazeći pored palate dolazimo do male terase odakle puca čaroban pogled na rimski forum i palatinum. Veličanstven prizor koji vam budi maštu pa među ruševinama “gledate” narod koji živi nekadašnji život.

Zoster: prizor od kog zastaje dah. Palatinum, Forum… Rekonstruišemo iskopine u svojim glavama, komentarišemo kako li je sve to nekad izgledalo. Fotkamo. Pola sata sa istog mesta kao da nam je neko zabranio da se mrdnemo odatle. A onda se setimo da nam je ceo sutrašnji dan isplaniran za Koloseum, Forum i Palatinum…Neko dođe do Rima u šoping, neko da se kaže da je bio, a mi smo došli zbog ovog .

Inače, Kampidoljski muzej najstarija je javna zbirka sa bogatom kolekcijom klasičnih mermernih kipova- Amor i psiha, Homer, Sokrat, Devojčica s golubicom…A na najvišoj tački ovog brežuljka nalazi se bazilika Sv. Marije in Arocoeli. Prema legendi, Avgust, podstaknut proročanstvom kojim se predviđa Hristovo rođenje, ovde je podigao oltar “Božijem prvorođenom”. Ova bazilika postala je nacionalna crkva rimskog plemstva, kao i glavno sedište srednjevekovnog senata.

Zoster: kada smo stigli na Pjacu di Popolo, nismo imali predstavu koliko smo udaljeni od Koloseuma, Foruma, spomenika Vitoriu Emanuelu, Kampidolja… Najveća frka nam je bila hoćemo li stići sve da obiđemo. Kad ono – od Pjace del Popolo duž cele Via del Corso ima oko 1km do VItoria i Pjace del Kampidoljo, a dalje do Koloseuma još nepunih 1 km. Cela ova tura, uz fotkanje i laganu šetnju za 3 do 4 sata se može obići

Polako se vraćamo, ali ovoga puta zalazimo u male uličice kako bi, makar malo, osetili duh pravog Rima, bez gurkanja i dodirivanja s drugim turistima i sedamo u restorančić opasan cvećem. Cene hrane su sasvim korektne:pizza, lazanja, pasta 8-12 eura. Ali, ako želite da se rashladite pivom, eee, moraćete da se isprsite za čak 7-8 eura. A kad smo već kod hrane i pića, u Rimu možete s nogu pojesti pizzu na parče, ili vam je mere kao burek, najrazličitijih ukusa, i to za neke sitne pare, a voda u Rimu je inače jedna od najboljih na svetu, tako da je možete piti sa svake česme i fontane u gradu.

Zoster: kada sam krenuo na put rekao sam sebi- pijem samo kapućino i jedem samo picu. Kapućino im je najbolji na svetu, univerzumu, galaksiji. Pio sam ih deset dnevno. Pica – u Beogradu je više neću jesti osim ako me neko ne natera. Testo je debljine čipsa, kečap nije kečap već kuvani paradajz, sir je ludilo do sto jedan i nazad, sve ostalo je nebitno. Toliko je dobro prave da je to čudo prirode. A još kad zamešaju jaje sa sirom pa poliju preko da se zapeče! Pa lepo da umreš na prvom zalogaju. Bilo da je u restoranu, na parče, na kilo, kako god. Odlične su. Jedino čime su mi se opasno zamerili je pivo. 7-8 eura. Jes’ da je 0,66 lit ambalaža, al da je mnogo mnogo je.

Leškarenje u hotelu, mali popodnevni predah, a onda se uputismo ka selu Tivoli , 30-ak km od Rima…