Ovih dana sam se, da ne bih potpuno trokirao do početka sezone (biciklističke, koja se, ako ne zavali sneg u februaru kako je navikao) posle nekoliko godina ponovo aktivirao kao dobrovoljni dizač tegova u teretani. Znate već kako to ide, vežbanje s praznom šipkom, upale, iskrivljen položaj tela 2-3 dana dok sve to ne prođe… pa ponovo. Elem, shodno tome je trebalo prilagoditi ishranu teretani: još proteina, i to odma’.
Da ne dužim s tegovima, u neko nedoba me zaskoči glad, a sve što je tog dana bilo jestivo odavno je svareno. Hmm, miriše na još jednu „sam u kujni“ epizodu. Srećom, prodavnica kineske hrane na Novom Beogradu je ponovo pritekla u pomoć. Ovaj put, na repertoaru su ustalili bambus (ili, mladice bambusa).
Ono što mene nervira kod bambusa u Srbiji je da skoro uvek u kinesku hranu stiže bajat i bezukusan. Ovaj bambus nije bio svež – cenim da je prokuvan – ali je imao onaj specifičan, osvežavajući, bezmalo-mentol ukus za koga sam mislio da je zauvek ostao u zemljama zapadno odavde, gde istočnjačka kuhinja nije ništa novo.

Sastojci na raspolaganju su, dakle, bili –

–  3 jajeta (ne mora od kineske kokoši, al’ ako nađete… kokoške su ionako iz tog kraja poreklom, bambusni fazan im se zove predak)
– Načeto pakovanje šampinjona
– Nenačeto pakovanje bambusa
– Crne pečurke (kineske, suve).

A od začina
– čaj za jaja
– so
-soja sos
– cimet
– maslinovo ulje.

Ovo će se očigledno razviti u „jaja sa svim ostalim, tako da filozofije nema, plantes i fungi se iseckaju, uvali da se prokrčka, jaja se ubace na kraju. Ima samo malo tehnike oko tajminga. Ili, što bi rekla starija gospođa (dobra kuvarica) koja je gledala moje poslovanje po kuhinji: ti to bez recepta? Pa jesi to pre pravio? Pa kako onda znaš šta radiš? Eto zašto su vrhunski kuvari muškarci a žene seckaju luk i zagorevaju pasulj. (hejt, hejt)

Dakle, prvo, i to debelo prvo, se u tiganj ubacuje bambus. Treba ga iseći na što tanje kriške (mada je prirodni nagon da se iseče kao krompir ili cvekla) jer se nestvarno sporo, hm, uparava – čak mi se čini da uopšte ne bi bilo loše ubuduće iseckati bambus i ostaviti ga da se prosuši pre upotrebe. Na bambus se sune so i čaj za jaja. Ko nije čitao na vreme, to je čaj u kojem se jaja kuvaju na tihoj vatri od nekoliko sati do nekoliko dana; ali za naše potrebe, to je začin koji ima „PRC“ na čelu.

Dakle, bambus se, nakon što već neko vreme krčka na maslinovom ulju, se dobro začini čajem za jaja. U međuvremenu se iseckaju šampinjoni. Kad se i oni ubace u tiganj, dodaje se i cimet; ne treba preterati, da cimet ne ubije sve ostalo. Kao za jednu skromnu porciju sutlijaša. Zajedno s šampinjonima treba ubaciti i crne pečurke – ako ih niste potopili u vodu (prodaju se suve i dovoljno je da se malo skvase pa da dođu sebi).

Kad voda iz šampinjona skoro pa ispari, sve se prelije soja sosom. Količina umerena, ne štedi se, al’ se ni ne udavi. Na kraju, jaja. Malo promuvati po tiganju i gotovo. Služiti sa jogurtom.

Ovo je sam protein (pečurke+jaja) i vlakna (u bambus nema ničeg osim ukusa, što je jedan od razloga zašto se pande pare svake prestupne godine i othrane jedno mlado u 100 – ima užasno malo hranljivih materija i malo je teže živeti na njemu).