Redovni posetioci našeg hedonističkog ćošeta su verovatno primetili da nisam napisao nijedan tekst poslednjih MNOGO vremena. Nije to što sam digao ruke, nego što ne postizavam – zatrpan sam poslom + kad nema posla koji donosi pare, tu su ostale obaveze… i tu ostane vrlo malo vremena za sebe i… ako ‘oćeš da napišeš iole pristojan tekst, ima i boljih uslova za rad od mojih trenutnih.

Kako bilo, ne pišem ovo da bih kukao što nisam seo na bicikl 2 meseca CIRKA (lele maaaajkooo), nego da podelim jedno dragoceno mestašce sa ljudima kojima je Zemun u dometu.

Dakle, kadar: isceđeni stanovnik grada, u jednom uvetu mobilni, u drugom glas tri različite osobe koje nešto traže/mole/naređuju, kad zatvoriš oči vidiš ekran, kad otvoriš oči, vidiš isti taj ekran… tu i tamo treba pobeći na neko mirno mesto, dići sve četiri i ostaviti svu tu trku pacova da izgura bar deo kruga bez skromnog doprinosa pisca/čitaoca ovih redova.

A kad se za to nema više vremena od 2-3 sata?

Ili, treba ispasti šmeker u (biranom hedonističkom) društvu i odvesti ekipu od 2-n članova na neko mesto ‘de je nirvana koliki je mir i tišina i pogled, ‘de ima ‘ladnog piva i vruće klope i ‘de si seljak ako ne kažeš „dobar dan“ svima koje sretneš.

U Zemunu ima jedno takvo mestašce. Radi se o (ribljem) restoranu „Široka staza“, koji je sakriven u gornjem delu Zemuna. Stari zemunci znaju gde je to i ovaj tekst i nije za njih. Za one koji bi da otkriju da Zemun ne počinje kod Venecije i ne prestaje kod Gardoša – čitajte dalje :)

Dakle, Široka staza: koordinate – ulica Pregrevica ka Batajnici, pa jedino skretanje desno koje postoji – odmah pored vile izuzetno zanimljivog izgleda, kakve nema nigde drugde u Zemunu. Put se ubrzo završava (stalno punim, ne nadajte se) parkingom s čijeg kraja počinje staza koja se račva (idete desno) i sunovraćuje (bez zezanja, nije baš za štiklice – vidi sliku – još je gore) ka… Dunavu.

A odmah iznad Dunava – restorančić.

U restoraničiću:

–          Ljubazno osoblje (porodični posao, reklo bi se) koje možda nije najhitrije ako ima više od pet gostiju, ali zato nije ni nervozno/nadrndano.

–          ‘Ladno pivo (pravi Zaječarac).

–          Riblja čorba: solidna, nije (toliko) dobra kao kod Gileta ali svakako zauzima drugo mesto na mojoj rang listi kafanskih ribljih čorbi. Kvantitet porcije će zadovoljiti i najgladnije.

–          Kojekakva riba: nismo još probali, po licima onih koji jesu bi se reklo da je dobra.

–          Ostala jela: ? (Riblji restoran, majku mu, naruči ribu ako si došao da jedeš.)

Ambijent: restoran na dnu (vertikalne) padine, sakriven ispod starih krošnji, gleda na Dunav. Betona koliko mora, drveni stolovi i klupe, nema šminke i pokušaja privlačenja pažnje kičastim detaljima. Ispod restorana marina za ‘domaće’, nasukani čamci vezani lancima za obalu. Unutrašnjost restorana u alaskom fazonu (nismo ulazili, virnuli kroz otvorena vrata)

Atmosfera: MIR I TIŠINA. Miris reke. Čuje se vetar u lišću, čuju se ptice. Čuju se brodovi. Ne čuju se gliseri i skuteri – divlja je obala, nije zanimljivo za poziranje. Gosti se ne dernjaju, razgovara se normalnim glasom. Nema muzike sa razglasa. Dolaze ljudi koji znaju da tu ima nešto i koji to vole, nema pozeraja, fenseraja i seljane. RODILO se za opuštanje od jurnjave.

Cene: onako; tipične. Nećete zapamtiti po jeftinoći, ali ni po dranju kože.

Ciljna grupa: rečni hedonisti bez čamca (ili bez dovoljno vremena).

Preporuka? Uslovno. Ako planirate da izađete „u narod“, da vidite dobro raspoložene ljude i da malo osetite kako se živi, ovo nije najbolji izbor. Ako želite da odmorite od svega i da vas usput neko nenametljivo posluži, to je to.

Takođe, ako se najedete, ima da umrete uzbrdo. Alternativa je da se bacite u Dunav i isplivate na keju :)