Više od dve decenije  redovan sam gost na Kopaoniku. Poslednjih godina i u zimskom i u letnjem periodu. Za to vreme promenilo se dosta toga mada su neke su neke stvari ostale iste. Iz tog razloga sve ono što se na Kopu promenilo ili je ostalo isto ja klasifikujem u dve kategorije – promene na bolje i bez promena.

Promene na bolje

1.  Ski staze tj njihovo održavanje je izdignuto na znatno viši nivo, žičare su većeg kapaciteta, postale su protočnije i značajno brže plus što ih ima više, glavne staze pokrivene su mašinama za veštački sneg, procedura kupovine ski pasa je ubrzana, ski renta je pojeftinila pa vam sada ceo komplet košta 700 dinara dnevno s tom opcijom što se uvek možete cenjkati i dobiti značajan popust ako vas je više. Ski instruktore za početnike i decu mozete rentirati već po 20 eura individualni čas, 30 eura za dvoje dece. Pri tome su to stvarno kvalitetni instruktori koji imaju strpljenja i živaca da se posvete vašoj deci i koje vaša deca spominju i po dolasku kući. Oni će vam narezati Cd sa staze da vidite kako je vase dete skijalo. Dakle vrhunski profesionalizam (nažalost ima i onih koji će vam i dalje pričati da su oni najbolji instruktor na planini, da su bili šampioni sveta na Brezovici pre 15 godina, a onda vam mrtvi ladni reći  da vaše dete nije talenat i da nije za skijanje posle 10 minuta časa. Srećom ovakvog nisam sreo lično, ali ima ljudi koji su mi ispričali takve događaje ovog januara). Generalno je skijanje i logistika postala daleko kvalitetnija nego što je bilo ranije.

2. Cene smeštaja su nekako postale normalnije pre svega zahvaljujući konkurentskim inostranim skijalištima koja su postala dostupna zbog bezviznog rezima i koja su iskonskim skijašima omogućila da upoznaju bolja skijališta po jeftinijim cenama od Kopaonika.

3. Vanpansionska usluga je totalni hit! ona je u značajnoj meri pojeftinila, cene su na nivou Beogradskih ili čak i jeftinije. Nema više pića za 5 eura i berbe ušiju. Sada možete popiti kafu ili čaj za 140 dinara, kuvanu rakiju ili vino za 160-180 dinara, ručati fenomenalan kupus sa mesom ili pasulj sa rebarcima po ceni 300 dinara, mađarski gulaš za ~400 i srneći paprikaš ~600 dinara.  Sve je izuzetnog ukusa a pri tome porcije uopšte nisu male. Sve to u restoranima, a ne na stazi ili onako s nogu. Dakle k’o gospodin čovek što je doprinelo da su restorani postali krcati, a život umnogome olakšan porodicama sa malom decom.

4. Renovirani su skoro svi značajniji objekti, pre svih kultni Konaci, a izgrađeni su i novi objekti. E tu kod novih objekata ima jedna interesantna stvar – vikend naselje (4-5km od Kopa) je u tolikoj meri izgrađeno i prošireno da po rečima lokalaca u jeku sezone tamo bude više turista nego na potezu Konaci – Jat – Grand. Naime, u vikend naselju su se osim vikendica izgradili apartmansko/hotelski objekti Zoned, Milmar, Kraljevi Čardaci. Svi sa Spa centrima i sa po četiri zvezdice. Ove zime sam bio u Čardacima, imam samo reči hvale, a neki kažu da su u tim hotelima sobe čak lepše nego u Grandu.

5. Lanci kafića, restorana i prodavnica stigli su i ovde – Costa caffe, Salaš 137, Lazin salaš, Maxi, Stefan Braun… Po istim cenama. I ovde u Maxiju mozete pazariti sveže spremljenu hranu npr. pečene piliće što takođe umnogome olakšava život onima koji su smešteni u apartmanima – kupiš klopu, odneseš gore do apartmana i samo serviraš. Pri tome je Maxi u krugu Konaka, dakle sve je na izvol’te.

6. Sa aspekta bezbednosti bolje je što su snobovima zabranili da voze motorne sanke po Ski stazama kao i među decom koja se sankaju na običnim sankama. Zatim, decu ne puštaju na stazu bez kacige ako imaju manje od 15 godina. Što se tiče policije, kod pijace su stacionirani kao i uvek i ako im se ćefne uredno ce vam naplatiti kaznu ako nemate lance.

7. Taxi usluge – možda se čini nevažnim, ali je i te kako važno. Taxi prevoz su lokalci iz Raške, vrlo profesionalni i povoljni. Npr. od Čardaka do Konaka je oko 6 km, a cena je 500 dinara! (uzmite u obzir da voze po snegu, da su gužve, da može da se čeka i po 10 minuta ako se neko zaglavi, da voze po planini što drastično utiče na potrošnju). Pri tome je moguć svaki dogovor, rade po pozivu i ako dogovorite kad i gde da vas pokupe nema šanse da tako i ne bude. Čak se i uredno jave mobilnim kad stignu. Sve vreme nasmejani, pristojni , uljudni. Naspram Beogradskih ovi su izmisli bonton.

Ono što je ostalo isto

1. Putevi su i dalje na nivou SFRJ tj od tada mislim da nisu proširivani niti menjani, pa ćete se npr. i dalje (ako idete preko Brzeća) kod Jarma zaglaviti u koloni zbog neočišćenog snega u kome se zaglavio autobus, ako idete od Raške obavezno je zaglavljivanje  kod vikend naselja i hotela Milmar.

2. Što se tiče parking prostora kod Konaka, on je na nivou divljeg zapada – lokalci očiste mesto u snegu, to mesto naplaćuju 1.000 dinara da stanete i još 1.000 dinara da odete jer vam u međuvremenu šatro čuvaju auto tako što ga zatrpaju, poliju  vodom da tako zamrzne i zaledi da je potrebno troje ljudi da ga otkopa posle sedam dana kada treba krenuti kući. A ako kojim slučajem uđete na silu i ne platite lokalcima 1.000 dinara za korišćenje javne površine na koju inače imate pravo, onda odmah prvog dana pozovite ovlašćen servis i poručite retrovizore i brisače jer iste nećete naći na vašem vozilu po zavšetku aranzmana. Tu su i čuveni tzv. ‘prostuli’ ili ljudi operisani od kulture koji se prepoznaju po tome što kad čiste svoj auto čiste tako što sav sneg bacaju na vaš auto. Naravno sve to rade ili rano ujutro pred polazak ili kasno uveče pa nema šanse da ih nahvatate.

3. Ostali su isti i naši šatro snobovi koji se lako mogu poznati po džipovima sa letnjim gumama koji se svuda zaglavavljuju i prave kolapse i kolone, po firmiranoj garderobi kupljenoj kod šanera, po nevaspatinoj deci koja vam u bazenu u Spa skaču na glavu iako je skakanje zabranjeno, koji se zabodu u džakuzi i po dva stata ne izlaze ne mareći za tuđu potrebu za istim jer su valjda umislili da je džakuzi napravljen zbog njih, koji kao istripovani skijaši na plavim stazama voze spust među početnicima. Valjda sa ciljem dokazivanja (mislim da kada smo već propustili da od Šljivovice napravimo globalni brend i zaštitimo je kao intelektualnu svojinu onda to treba uraditi sa šatro snobizmom kao nekim  pokretom, nešto npr. kao hipiji koji imaju love. Oni u suštini imaju para više nego običan svet, al’ daleko od toga da budu pravi snobovi koji su za respekt, već su u fazonu ‘ono kao i ja sam snob’). Pitao me nedavno jedan drugar kako razlikuješ snoba od šatro snoba. Pa vrlo lako – npr. ‘pravi snob za respekt’ će zimi za svoj džip kupiti ne samo 4 zimske gume već i petu rezervnu dok će šatro snob sve vreme voziti na letnjim i objašnjavati vam da pošto je to džip, njemu zimske gume i nisu potrebne jer je to dabome džip. Pravi snob će voziti dzip od 5.000 kubika i neće ga u životu zanimati koliko troši, dok će vam šatro snob sve vreme na nos nabijati koliko je iskeširao na svog ljubimca a pri tome će u stilu Piroćanca da vam objašnjava koliko malo troši nafte na 90kmh, i kako je namerno kupio onaj sa 2000 kubika da ne bi platio registraciju više od 300 eura.

Na svu sreću i tog šatro snobizma je značajno manje jer su revolving kartice i aranžmani na rate u kombinaciji sa iole pristojnim cenama omogućili da se veliki broj normalnih ljudi nađe na planini pa se u masi normalnih procenat šatro snobova u značajnoj meri smanjio.

I manje – više to je to. Ove utiske sam sa sobom poneo kada sam krenuo kući.

Više pozitivnih nego negativnih stvari nateralo me da i u februaru rezervišem apartman za produžen vikend, kada ću ponovo posetiti Kop i zažmuriti na negativne stavke.

P.S. topla preporuka za Ski instruktora Cveleta, fenomenalan je, klinci su nam bili oduševljeni. Njegov broj je poznat redakciji, ukoliko je neko zainteresovan slobodno može da nas kontaktira za broj. Takođe pohvala za Taxi Simović.