U subotu, na jutarnjem programu jedne od televizija sa nacionalnom frekvencijom, naletim na prilog o promotivnom sportskom penjanju na veštačkoj steni na Adi i u Prvoj Beogradskoj Gimnaziji. Od sve sramote, po toj Adi vozim redovno bajs godinama i ni jednom mi nije palo na pamet da svratim do te stene i vidim kako to izgleda.

Međutim, obzirom da je bio vikend, a ja sam sa klincima, pade mi na pamet  da ih odvedem i proverim da li će ih možda zaintirgirati Sportsko penjanje kao vid sporta.

Glavni motivi u celoj priči su mi bili:

• da im se dodatno ojačaju i razviju motoričke sposobnosti naročito mišići ruku i leđa
• da ukoliko zavole ovaj sport možda probude u sebi želju za outdoor aktivnostima što podrazumeava ljubav prema boravku u prirodi što je sve u direktnom opozitu sa tabletima,računarima, igricama I TV-om tj crtaćima

I tako, sat i po vremena posle emiitovanog priloga pojavismo se na Adi, kod veštačke stene I domaćina SPK (sportsko penjački klub) Vertikal-a.

Klinci, poluskeptični, prihvatiše da im se obuku pojasevi i krenuše polako u osvajanje najlakšeg prvavca tj uspona. Inače, uspona ima 15 i gradirani su po težini. Visina stene je 15 metara.

Metar po metar, jedan po jedan na smenu, osvajali su stenu. Ispočetka vrlo bojažljivo, kasnije sve smelije stigoše negde do 8-og metra posle nekih desetak pokušaja. Glavni limitirajući faktor nije bila snaga već strah od visine i lebdenja na konopcu prilikom spusta.

Kako je visina rasla tako se i strah smanjivao verovatno u direktnoj relaciji sa količinom adrenalina koja je tekla njihovim venama što se sve manifestovalo potpunom promenom u ponašanju koje je ličilo na totalnu euforiju deteta koje je upravo dobilo dugo željenu igračku na poklon.

Posle nekih sat i po vremena, savladani umorom rešili smo da krenemo kući, uz definitivnu odluku da se upisujemo u Penjački klub. Njihovoj sreći i oduševljenju nije bilo kraja u toj meri da smo po dolasku kući rešili da se popodne posle ručka obavezno poseti i veštačka stena u Prvoj Beogradskoj Gimnaziji u okviru kluba SPK Gekon.

Za razliku od stene na Adi koja ide u visinu 15 metara i gde se penjanje odvija sa konopcima, ovde su stene visine 4 metra, nema kanapa, ali ima debilih dušeka-sunđera od pola metra koji ublažavaju pad. Pri tome odmah da napomenem da je (moj utisak) ovde više fora da se popneš do određene visine i onda ideš levo ili desno sa ciljem razvijanja snage i tehnike.

Moji klinci su se bezmalo dva sata verali, penjali, skakali, cikali i vrištali od sreće do te mere da su obojica bili potpuno golavoda kad je trening bio završen. Osmeh od uha do uha i pitanje kada ćemo ponovo su mi bili najbolji signal da je Free Climbing poptuni pogodak.

Inače, u okviru oba kluba postoje tegovi i improvizovane teretane prilagođene vežbama kojima ćete ojačati mišićne partije koje najviše učestvuju u penjanju a to su mišići podlaktice, nadlaktice, leđnji mišići, mada su mi se klinci posle penjanja žalili I na bolove u nogama I trbušnjacima jer je očigledno celo telo u priličnoj tenziji tokom uspona.

Što se tiče ljudi u klubu Gekon, mahom je “ekipa” sa fakulteta za fizičko vaspitanje koje čine što profesori što studenti.

Takođe, oba kluba organizuju izlete i kampove u prirodi sa penjanjem na Vršačkom brdu, Golupcu, planini Stol, Beljanici, Jelašinačkoj klisuri, Valjevu, Guči, Prijepolju, Priboju…

Još par informacija – Gekon u I Beogradskoj radi svakim danom i vikendom, a cena mesečne članarine je 1.500 dinara, dok stena na Adi u okviru Vertikala radi od 14h do mraka radnim danom odnosno vikendom od 12h do mraka. Podrazumeva se vreme bez snega i kiše kada je Ada u pitanju. Članstvo u Vertikalu se plaća 30 evra za period 10 godina i još 30 evra godišnje za neograničen pristup penjanju na steni.

Za kraj – ja sam se u njihovom uzrastu pentrao kod babe na ogromnom orahu. Oni u veštačkim uslovima za početak a ukoliko zavole ovaj sport, nadam se uskoro  i kampovanju u podnožju neke stenčuge koju će moji momci osvajati u drušvu drugih penjača.