Zašto su na Dorćolu skupi stanovi? Imaju pogled na Zemun.
Tačnije, imaju pogled na najbolji deo Zemuna, staro jezgro; ono uz Reku. (Jer Dunav na keltskom (kahm, pretpotopnom gaeliku) znači Reka, s velikim r, jelte.)

Duž celog dunavskog keja su poređani kojekakvi ugostiteljski objekti vrste plovilo, poznatiji kao splavovi. Na nekim od njih i nije loše provesti malo vremena – recimo, Kogo ispod hotela Jugoslavija ima opako dobru kajpirinju (probao sam je na još nekoliko mesta u gradu i gadno se razočarao). Ipak, sve su to splavovi, al’ šlep… šlep je jedan. Stari šlep. Tehnički, ne zove se tako, ali koga god da pitate, reći će vam “stari šlep”, tako da…

Lako je pronaći šlep – može se reći da staro jezgro Zemuna, duž Dunava, počinje uzvodno od starog šlepa. Deo obale gde je šlep usidren jedini je koliko-toliko divlji deo obale usred Zemuna. Šlep je imao burnu istoriju… rođen je u Austrougarskoj, tokom devetnaestog veka je vukao tovare uz i niz Dunav, onda je pregrmeo ratove, izbegao odvlačenje u staro gvožđe i sad, pored toga što je nepriznati spomenik istorije Zemuna i Beograda, služi kao marina, klub sportskih ribolovaca – i restoran. Ma, šta restoran, kafana. Nedavno je restoranski prostor renoviran. Zatvoreni deo je spojen, proširen i priveden modernim standardima – zidovi koji nisu crni od dima, stolovi i stolice, laminat… na prvu loptu, ništa naročito.
Međutim ost’o je duh, pošto se klijentela nije promenila. A duh odgovara starom izgledu kaf… restorana: stolovi s klupicama po tipu separea, ili stolovi orijentisani ka televizoru, karirani stonjaci, lamperija duboke duvan-žute boje, preparirane riblje glave, alaske mreže, kajakaška vesla, fotografije znamenitih ličnosti, redovnih učesnika svakog kafanskog razgovora: Tito, Sloba, Draža, Radovan – mirno koegzistiraju, baš kao i ljudi koji ispod njih bez brige na svetu ljušte pivo ili nameštaj i meze standardnu ponudu domaće kuhinje i, normalno, riblje specijalitete, jer kakva je to kafana kojoj su pola klijentele alasi a koja nema svežu ribu?
Pola mušterija šlepa se računa u inventar a (dok je bio televizor, i to pravi, s miljeom, ne ovi pljosnati fenseraji koji samo vrte utakmice i fešn TV, mogao si da uzmeš daljinski i izvrtiš kanale) u povremene goste spadaju kako ljubitelji mira i mirisa reke, tako i ljubitelji umerenih cena i dobrog razgovora s drugarima.

Ovo je jedno od retkih preostalih mesta u gradu gde, ako ne možete da razgovarate s onima koji sede pored vas, to nije od glasne muzike, nego od glasnog društva. Tokom toplog dela godine, naravno, sedi se napolju. Pošto je često gužva, uspeh je kad ugrabite sto koji gleda na reku. Možete da odmarate oči na širini Dunava, hranite patke, uživate u povetarcu s mirisom reke… uopšte, ako se ide u Zemun, izlazim na tri mesta. Stari šlep je prvi na listi, a o druga dva drugom prilikom.