Ne znam da li neko od vas bio te sreće da prisustvuje ovom koncertu, ali ja jesam. Bilo je to za Dan zaljubljenih, mislim 2009., u Areni. Na prve taktove svi su ustali, sećam se da sam naježio istog momenta, a tip i riba koji su stajali pored mene samo su prokomentarisali – zbog ove pesme smo došli iz Skoplja na koncert. Osećaj je potpuno neverovatan, sećam se da sam tapšao na kraju melodije toliko da su mi dlanovi brideli narednih 15 minuta.

Tu melodiju sam zavoleo istog momenta kada sam je i čuo – nekih 25 godina ranije, još dok sam išao u osnovnu školu, kao muzičku temu reklame za Camel Trophy. Tada nisam imao pojma da je to u stvari bila muzika iz filma na koji sam naleteo sasvim slučajno godinu dve kasnije kod mog kuma. Jednog prepodneva pustili smo neki vestern na videorekorderu i sećam se da sam se skamenio kad sam prepoznao uvodnu temu. Nažalost nisam pogledao tada film jer smo kroz sat i po  morali u školu, ali već za vikend sam iznajmio kasetu i pogledao ga. I zarazio se. Da, to vam je potpuno isto kao zaraza. Obolite od te bolesti zvane Dobar, Loš, Zao i do kraja života ste zaraženi. Čoveče koliko je to dobar film. Taj vikend sam ga kao klinac pogledao dva puta. Iako je trajao preko dva i po sata.

U pitanju je najbolji deo trilogije koju čine Za šaku dolara , Za Dolar više i Dobar, Loš, Zao . Sniman delom i na prostorima SFRJ, daleke 1966., uz odličnu ekipu koju čine Clint Eastwood, Lee van Cleef, i Elli Wallach, zaradio je samo u Americi 7,5 miliona dolara u prvoj godini prikazivanja, što je tada bilo čudo za jedan western film. Ovaj film se danas na listi IMDB kreće u prvih četiri najbolja svih vremena.

Tokom devedesetih prikazali su ga na TV-u kod nas i u italijanskoj verziji, koja je nekih pola sata duža od američke. Snimio sam ga tada naravno, i tu kasetu čuvam i dan danas. Ne znam zašto, al’ nekako mi lepše zvuči italijanska verzija, pa nju uvek i gledam. Tada sam bio oduševljen kao i prvi put kad sam pogledao američku verziju.

Pre dve godine, drugar mi je dao u elektronskom formatu italijansku HD verziju. Vrhunac!! Ali vrhunac! Nema bolje. Totalni hedonizam. Zatvoriš se u kući sam, spustiš roletne, i uživaš sledeca tri sata. U filmu u kome nema žena, ljubavi, poljubaca, ostavljenih, prevarenih, uplakanih. Tu su samo Dobar, Loš i Zao – tri vrhunska revolveraša koji znaju šta je i kako treba da izgleda dobar pištolj.

U potrazi za 200.000 zlatnika ukradenih i sakrivenih u sred građanskog rata u Americi na jednom groblju. Čiju lokaciju zna samo Loš. U grobu čije ime zna samo Dobar. A tu je i Zao, koji takođe zna samo deo tajne. Isprepletane odnose trojice revolveraša prate neverovatni obrti uz muziku koja ceo doživljaj filma podiže na nivo vrhunskog hedonizma. Kao sto su njih trojica vrhunska kombinacija tako se Leone i Morricone još bolja kombinacija.

Uz obrte, film je put kutlnih citata od kojih je najpoznatiji:

- When you have to shoot, shoot! Don’t talk…

Neposredno posle ove scene dolazi jedan od najboljih filmskih obrta praćen uvodnom melodijom koji će vas naterati da se naježite  istog momenta kada ga doživite. To je deo kada se Dobar okreće protiv Zlog, i ponovo za svog saveznika uzima Lošeg. Btw, to mi je omiljena scena u filmu!

Kao što sam tekst započeo uvodnom temom iz filma završiću ga jednom od najboljih – kada konačno pronalaze groblje na kome se nalazi grob sa 200.000 dolara u zlatu.To je čuvena tema Ecstazy of Gold, koju je svojevremeno i Metallica obradila.

Volim filmske klasike i nemam problem da ih pogledam i po više puta čak i one tročasovne, od Ben Hura, preko Titanika, do Gospodara prstenova. I sve su to odlični filmovi. Ali filmovi kod kojih se guzica pomeri iz fotelje samo kada utrne ili kad se mora u toalet. Kod DLZ su obrti takvi da uz muziku u datom momentu vi iskačete iz stolice, pljeskate rukama i navijate kao dete u pozorištancu na predstavi Branka Kockice. A toga nema ni u Titaniku, ni u Ben Huru. Toga ima samo u DLZ…