Ima dosta stvari po kojima su Novobecejči poznati, ali poslednjih godina definitivno su najpoznatiji ili bolje da kažem najprepoznatljiviji po Velikogospojinskim danima tj. manifestaciji koju još zovu Laloški egzit.

I ovaj događaj je kao i ostali evoluirao kroz vreme – ako me sećanje ne vara ovo je nekada bio buč iliti vašar, na koji sam dolazio sa drugarima prvenstveno da bi gađ’o iz vazdušne puške. Uz put kupiš kretoš, bombone i obavezan pištolj na kapisle. Od svega što si kupio kući doneseš pola jer ti uz put drugu polovinu otmu Novobečejci tamnije puti. Koliko ćeš doneti kući najviše je zavisilo od toga koliko si brz i koliko daleko živiš.

Onda je tamo devedesetih na neznam čiju inicijativu počelo sa organizovanjem konjskih parada. Nadmetalo se tada preko sto “posada” u karucama, od dvoprega do 12-to prega a možda čak i više (da mi Branko Vlaškalin ne zameri). Iskreno, meni to nikad nije bilo nešto posebno zanimljivo, al’ kad sam mogao da gledam dvoboj Ben Hur vs Mesala mogao sam i Branko vs Aladar. Bilo je tada naravno i šatri i buč i pevaljki, al’ se ipak sve vrtelo oko parade konja. I bilo je lepo, nesvakidašnje i jedinstveno u ovim krajevima.

Samo da napomenem – za sve to vreme, oni preko Tise, što i dalje misle da su nastali pre nas a nisu, nemaju ni zglavan buč a kamoli paradu. Za sve ove godine oni malo dođu kod nas da kupe kretoš i odu. I toliko.

E onda je nastupila treća evolucija Velikogospojinskih dana koja je počela pre nekoliko godina, traje još uvek i ne znamo dokle će. Verovatno dok ne dođe PSY i na centralnoj bini na dolmi zajedno 200.000 novobečejaca ne otpeva Gangnam style . Malo se šalim, ali verujem da u noći kad bi PSY pevao, čak i najokoreliji starobečejci bi bar na kratko voleli da su Vranjevčani. Pa makar i samo to jedno veče.

Elem, da se vratim ne treću evoluciju – dakle pre nekoliko godina ceo ovaj globalni spektakl zvan Velikogospojinski dani podeljen je u blokove po danima. Tako se npr. prvog dana ljudi takmiče u kuvanju riblje čorbe, tamburaši u tamburanju, dok su  drugi i treći dan karakteristični po koncertima najpoznatijih zvezda sa ovih prostora – Zdravko Čolić, Vlado Georgijev, Severina, Željko Samardžić, Haris Džinović, Zvonko Bogdan, Plavi orkestar, Crvena jabuka i mnogi drugi.

Osim ovih koncerata tu je i brdo drugih kulturno sportskih manifestacija – turnir u šahu, turnir u tenisu (moj brat se mesec dana sprema za isti) kao i izložbe akvarelista u radničkom domu.

Od ova tri dana koliko ceo ovaj događaj traje, ono što ja ne propuštam je takmičenje u ribljoj čorbi. Poslednje dve godine na takmičenjima u čorbi učestvujem aktivno sa svojim timom i mogu reći da je taj tip provoda za mene lično u rangu sa prvomajskim urankom i ubedljivo najbolji deo ove avgustovske smotre.

Pre nego što opišem svoj lični doživljaj sa poslednjeg takmičenja želim da napomenem dve stvari onima koji nisu iz Novog Bečeja a nameravaju da posete isti na sledećoj manifestaciji:

Prva napomena – specifičnost karakternog sklopa jednog Novobečejca čine četiri osobine: 1. Vole da popiju 2. Vole da se druže  3. Kada tokom druženja popiju vole da se posvađaju (među sobom)  4. Brzo se pomire

Razlozi zbog kojih se posvađaju: 1. Novobečejci iz centra – vole da bistre politiku pa se obično posvađaju oko toga ko bi mogao da bude sledeći predsednik mesne zajednice ili direktor hale 2. Vranjevčani – vrlo preduzimljiv soj ljudi, oni ne dangubu već gledu kako da zaradu pa je često razlog svađe ko ima više zemlje i ko je uzeo više u arendu 3. Novoselci – ko ima bolji apenac. Kriterijum za određivanje kvaliteta nabudženog apenca je ustanovljen na bazi sledećeg principa – najbolji je onaj što može najviše puta da ode od Novog sela do centra i nazad a da se ne pokvari. Lokalna legenda kaže da je jedan otišao čak tri puta tamo i natrag a da mu je samo malo štuc’o na svećicu kod staračkog doma u povratku.

Ono što je najbitnije je da kad takve priče krenu, samo kulturno eskivirate bilo koje pitanje, klimate glavom i nazdravljate flašom piva.

Druga vrlo bitna napomena je za one koji dolaze iz velikih gradova. Naime, pojam godina starosti je vrlo specifičan u Novom Bečeju. Npr. u Beogradu je potpuno normalno da uveče imate pun grad likova starosti 40 – 50 godina koji se muvaju sa ribama starosti 30-40 godina. U Novom Bečeju je to normalno ako broj godina podelite sa brojem dva. Konkretan primer – zenit u izlasku se dostiže sa 19 godina. Tada vas u selu ispraćaju ili na fakultet ili u Polet ili u poljoprivedu tj. atar. Od tog momenta vi ste postali ‘onaj stariji’. Sa 25 ste već ‘onaj matori koga pola grada ne zna’, sa 30 se već svi pitaju šta uopšte tražite u gradu, sa 35 kad izađete svi misle da vam je rođendan ili da ste se razveli jer što bi ste Bože moj izašli tako matori, a sa 40 kad izađete niko nema pojma ko ste vi i svi misle da ste iz Kikinde ili Zrenjanina. Zašto ovo pišem – pa ako ste sa strane i imate 45 ne muvajte nikako nikog jer ćete natovariti sebi bedu na vrat.

E sad, pošto sam dođošima dao osnovne smernice za ponašanje, mogu da se vratim na takmičenje u čorbi. Ako se ne varam, poslednje dve godine je bilo oko 150 stolova tj kotlića. Dakle oko 1.000 ljudi a možda i više aktivno je učestvovalo u kuvanju i koštanju čorbe. Ja sam učestvovao sa mojim ocem i stricem, s tom napomenom što nismo uspeli da se sporazumemo čiji je kuvar bolji – moj ili njihov pa smo na kraju imali dva kuvara, dva stola, dva kotlića i dve riblje čorbe.

Međutim, uspeli smo da se dogovorimo da je kasno čekati čorbu u 19h po protokolu pa smo organizovali  za predjelo švarglu a za mezetluk roštilj od piletine. Kao što rekoh,  ja stvarno uživam u tom danu kao da je prvomajski uranak, pa sam na takmičenje krenuo još u devet ujutro iz Beograda, kod strica u Vranjevu smo od 11h do 14h ljuštili pivo i jeli švarglu, a za našim takmičarskim stolom smo već u 15h raspalili vatru i pekli roštilj, da bi aktivno započeli takmičenje u 16h30min kako zvanični opštinski protokol nalaže. Al’ mi nismo gladni dočekali čorbu, već siti i namireni.

U19h čorba je bila gotova tj obe čorbe pa su naši gosti mogli da ih koštaju i cene čija je bolja. Da bi ceo ugođaj bio na najvišem nivou ono što savetujem je da uvek tražite sto blizu bine jer vredi čuti tamburaške orkestre.

Kao prednost se može reći i pozicija blizu  štandova sa hladnim pivom. Mi smo ove godine bili između bine i Milanovog štanda ‘kafana Kum’ što je nama bilo bitnije nego da smo osvojili prvo mesto.

Ja sam svoje goste posle toga izveo do grada u provod, al se provod sveo na jedno piće i odlazak kući jer smo bili prebijeni od umora. Inače jedan od mojih gostiju, pošto je u parku video sjedinjenje bašte kafića Cuki -11 plavih – Venecija , sa sve onim mladim napupelim Novobečejkama, prvo što je rekao bilo je – jbm ti sunce pa ovo je k’o u Budvi!

I slažem se sa njim – Novi Bečej nije na pjenu od mora al jeste na pjenu od Tise . Taj njegov komentar učinio me je ponosnim Novobečejcem a šta li će tek reći kad PSY jednog dana na bini zapeva ‘op ‘op ‘op it’s vranjevo style - ostaje da vidimo…

*ovo nije na Gospojini, ali bi jednog  moglo da bude… :)