– “Spočitajte to dohromadi prosim.” – teško zaplićući jezikom kaže konobaru moj komšija Honza pošto se dogegao do šanka noseći papir sa zapisanim turama – “Saberite sve zajedno molim vas”.
Hospoda “Pivni zaležitost” u ulici Biskupcovoj na Žiškovu, praškoj boemskoj četvrti. Jedanaest je sati i mi smo poslednji gosti. Izašao sam još predveče preko puta sa
Jaroslavom da odgledamo u pravoj atmosferi utakmicu Bohemke protiv Slavije, dok žene tračaju kod nas u stanu.

Uz kriglu ”Staropramena”, udobno okačeni o šank malo gledamo u TV, malo u zgodnu
konobaricu i uživamo.
Komšija Honza i njegovih petnaestak drugara su verovatno istim poslom ovde, samo su očigledno stigli mnogo mnogo ranije, pa zaboravili na fudbal. Za njihovim dugačkim stolom malo je onih koji sad znaju i gde su, a kamoli kad i zbog čega su došli.
Hospoda je ponešto od krčme , kafane, bara i kafića zajedno. Česi se kao i
većina zapadnjaka malo sastaju po kućama. Potrebu za druženjem naravno imaju kao i svi. E, tome onda služi hospoda.
Skuplja se uglavnom lokalna ekipa. Tu se dobro i nesmetano gluvari daleko od svakodnevnih problema, bistri se sport i politika. Najčežće se i dobro jede,a uz sve čitav provod je prilično jeftin. Odlični su naravno gulaši sa knedličkama, ili oni posluženi u izdubljenom okruglom hlebu umesto činije. Pravi primer reciklaže ambalaže. Tu je i čudni specijalitet “utopenec” – davljenik. Kratke kobasice najsličnije čuvenim kranjskim, ali u turšiji kao kiseli krastavci. Izvrsno idu uz pivo.
U pravoj hospodi se pivo ne naručuje. Kad udje društvo konobar donese prvu turu točenog piva u zamagljenim kriglama, stavi na sto A4 papir pocepan uzdužno i zapiše par crtica kao u tabliću – četiri pa jedna preko. Čim se pivo u krigli primakne dnu stiže nova tura, i on samo docrta nekoliko tabli. Operacija se ponavlja dok se svi za stolom jednoglasno ne saglase da je – dosta!
Svaka hospoda zastupa jednu pivaru. Naravno da možete da naručite bilo šta iz proizvodnog programa – od tamnog do svetlog, od dečje “šestice”, do “šesnacke”( %
koncentrata, a ne alkohola), od male čase i krigle do konzerve. Može naravno i bilo šta drugo od pića, ali nije uobičajeno. Kao i u svemu i ovde postoji standard koji se poštuje, pa normalna narudžba podrazumeva kriglu točene svelte “Staropramen desitke”.
U hospodama ćete naći momka pod čijim se stolom dosadjuje ogromni vučjak izveden u šetnju, ili damu sa svilenom belom pudlom u krilu, penzionere u sakoima od pre trideset godina ali i fancy par klinaca kako ćućore u ćosku. Uvek je puno. Svi su tu da uz pivo pokupe malo atmosfere, i svi na licu imaju izraz zadovoljnih pravednika koji su to nečim
zaslužili. Valjda tu uspavljujuću sreću i mir donosi zlatno žut B vitamin iz krigle.

Zavirujem u Honzin papir potpuno popunjen tablama
-“Bravo majstori!” kažem mu “Vi ste ozbiljni momci!”
Konobar mirno sabira. A onda … okreće list! Neverovatno! I sa druge strane je puno tabli!
Popili su t r i s t o t i n e piva! Stopedeset litara! Ugradio se tu malo i konobar, ali opet… U proseku svako po jednu gajbu. Ima i kod nas momaka koji to mogu, ali bogami
petnaest takvih na okupu nije bas česta slika.
Znaju da ga naprave, ali bogami znaju i da ga potroše!
Pivo – u svakom pogledu apsolutno češka disciplina.
Hospoda – pravo mesto za kondicione pripreme.

Po uvezenom srpskom običaju Jarko I ja se malo raspravljamo ko će da plati, a onda
zadovoljno kući. Tamo nas čekaju Sandra I Mirjana tek na pola ženskih razgovora koji su kao beskrajne brazilske serije. Prekineš kad god hoćeš, nastaviš gde bilo, brzo pohvataš konce I pratiš dalje.
Kurtoazno pitanje: Kakva je bila utakmica? Naravno bez odgovora koji nisu ni očekivale.
Pravo da vam kažem ni ja se ne sećam da li je pobedila Slavija ili Bohemka.
Nema veze – hospoda je uradila svoje a sutra je novi dan.