Caipirinha

Mislim da je bilo leto 2010., neki poslovni sastanak, i to onaj tipa da se upoznamo i vidimo šta bi mogli da radimo zajedno, ništa konkretno. Nalazimo se u Hacijendi na Novom Beogradu. Nas četvorica. Trojica po prvi put ovde… Napolju je toliko toplo da se odlučujemo za unutrašnju varijantu – preventive radi, da ne popadamo u nesvest. Dolazi konobar, pita šta bi želeli da popijemo. Obzirom da na ovakvim ručkovima protokol naprosto nalaže rakijicu ili viski kao aperitiv (u svakom slučaju alkohol) odvažih se da prvi, iako najmlađi, poručim:

- Nešto osvežavajuće, ali da ima alkohola i da diže raspoloženje. I dodajem:

- U ime svih nas.

Konobar, mrtav ‘ladan odgovara:

- Imam pravu stvar. I odlazi…

Posle par minuta dolazi i donosi 4 čaše prozirnog pića, pune leda i zelenog limuna. Na eks ispijam, uz neizbežno cangr cangr poslovnih partnera koji me prate u stopu. Pitam iskusnog poklonika Hacijende kakvo je ovo piće kad je prepuno šećera, našta on sleže ramenima i čudno klimnu glavom. Rekao bih, ni njemu nije baš najjasnije. Da je ukusno – preukusno je, da osvežava – osvežava za medalju, da osećamo alkohol – e, pa baš se i ne bih složio sa tim. Konstatujemo da su nas kanda zajebali (trojica od četvorice su ortodoksni Vojvođani). Ipak, naručujemo sledeću turu. Konobar donosi, smeška se… I ova tura se naravno ispija na eks. Tražimo i treću, a ni pola sata nije prošlo od dolaska. Konobar, ovoga puta ozbiljan, preporučuje da se što pre krene sa Rodiziom, da ne pijemo više na prazan stomak. Prihvatamo predlog, uz komentar:

- Kakve veze ima limunada koju pijemo sa hranom?

Uz smeh koji postaje sve glasniji, nastavljamo diskusiju u drugom pravcu. I posle prvih sablji Rodizia, i još dve Caipirinhe (subjektivni osećaj drži me u uverenju da sam se savršeno osvežio, ali da je šteta što nisam uzeo neko ozbiljno alkoholno piće), rešavam da odem u toalet. I tada nastaje totalni rodeo. Ustajem, krećem. Ja bih u wc, ali moje noge ne bi. One bi… Ma, one ni same ne znaju gde će – svakako ne tamo gde sam ja naumio. Sreća te je leto, pola grada u Budvi, druga polovina na Halkidikiju, nema ko da me vidi. A i ovi što me vide, ne poznaju me. I tako, levo desno, i po malo napred, stigoh do wc-a. Trebalo je, Boga mi, par minuta. Pogledam u ogledalo – delujem ok, u glavi kao sve bistro. Ipak, permanentno prisutan osećaj u stilu “it’s good to be alive”, pomalo euforičan, bez posebnog razloga… Shvatam da sam dezinhibisan Caipirinhom, i konstatujem, na nikad bolji i lepši način. I onda začuh iza sebe:

- U, jebem ti Sunce, pa šta je ovo?

I spazih svog kolegu koji ulazi u wc sa istim, blago telećim pogledom koji i sam imam. Upravo tada shvatamo da smo pronašli najbolje piće svih vremena za letnji period – Caipirinhu! U povratku iz toaleta, fokusiramo se na put do stola. Motivišemo sve sinapse u mozgu – od cerebralnog cortexa, preko medule oblongate, do perifernih ganlija, da nam omoguće bezbedan povratak, bez lomova :-). I, konačno uspevamo. Nekako… A onda zaključujemo – količinu hrane moramo povećati, a našu novu ljubav, po imenu Caipirinha, dozirati lagano. Posle sat-dva završavamo ručak, nasmejani i veseli napuštamo Hacijendu uz pitanje:

- Pa, gde su te ribe? Stig’o Zdravko Čolić!

Ma nema greške! Al’ ni devojaka. Sve su u Budvi. Mislim, one bez dečka. Udate? Naravno, na Halkidikiju…