Ovaj poslednji pravac preko Divčibara koristim skoro 20 godina ali u nešto modifikovanoj verziji koja je kraća za 20-ak km, vremenski je identična a neuporedivo lepša za vožnju posebno kada je dan lep a vidici pucaju na sve strane. Elem, od Beograda se ide za Obrenovac i Ub a ne Ibarskom do Ćelija. Rastojanje je tu negde, možda traje 10-ak minuta čak i duže (mada sumnjam) ali je put daleko manje opterećen i mnogo prijatniji za vožnju. Ako idete sa Novog Beograda onda imate i mogućnost da do Obrenovca dođete preko Boljevaca levom obalom Save a ako polazite iz Surčina ili Jakova onda je ova opcija verovatno i kraća. Put Obrenovac Ub je skoro pa savršen i osim ograničenja brzine nema drugih nedostataka. Iako kvalitet puta daleko nadmašuje ograničenje brzine put često prolazi kroz naseljena mesta te ograničenje valja ipak poštovati. Ima i deonica gde se ne vozi kroz naselja ali je tu opet priroda tako lepa da se opet ne vozi brzo tako da će tu deonicu oni koji nešto žure doživeti kao najstrašnije smaranje iako objektivno vreme vožnje nije duže. Sa druge strane, takav kakav jeste put je prava poslasitca za hedoniste a usput ima i nekih naoko interesantnih ugostiteljskih objekata koje bi valjalo isprobati.
Na deonicu Ćelije-Valjevo se izbija u selu Nepričava / Slovac što je nekih 15 km od Ćelija u pravcu Valjeva. Dalje put vodi standardno preko Mionice ili obilaznicom oko Valjeva pa preko Bukova (svejedno, kilometraža se razlikuje svega par km, a 2014 godine put preko Mionice je nešto bolji od puta preko Bukova gde su trenutno radovi pa će se to promeniti u skoroj budućnosti). Od Divčibara se standardno ide za Kosjerić i onda dolazi do najvećeg odstupanja od trase. Naime standardna trasa vodi preko Požege a trasa koju predlažem vodi kroz centar Kosjerića preko Crnokose (glavnom ulicom u Kosjeriću do kraja, do kružnog toka i škole a odatle levo uzbrdo). To je trasa starog turskog puta koji je nekad vodio od Užica da Kosjerića. Asfalt je svuda, put je malo uži ali kako nema saobraćaja to je potpuno nevažno. Ta trasa je napuštena uzgradnjom puta preko Požege ali je i dalje aktuelna kod lokalaca. Put vodi preko brda Crnokosa i sa druge strane brda se spušta u sela Trnavu, Karan, Lunovo Selo i izbija u Užice na Sarića Osoju. Odatle se samo treba za 5 minuta spustiti do železničke stanice i nastaviti standardnim pravcem na Zlatibor. Ovako se štedi nekih 20-ak kilometara jer se ne pravi krivina od Kosjerića do Požege već se ista pegla preko brda. Put je potpuno rasterećen saobraćaja jer slabo ko i zna za njega, zbog uspona i krivina je nepodesan za kamione i autobuse a sam kvalitet asfalta je donekle lošiji ali ne toliko da se ne može koristiti. Jedini razlog da ne idete njime je ako neko od putnika slabije podnosi krivine ili ako je sneg / led. Mada za one koji imaju pogon na sva 4 točka ili barem blokadu zadnjeg diferencijala put je zimi pravi pogodak jer vodi kroz bajku. Svi ostali razlozi su na strani ove deonice posebno u lepim jesenjim danima kad se ima šta videti jer pogled na trenutke zaista ume da bude fascinantan.
Udobnosti radi, navigacija je poželjna ali nije nužna. Dovoljno je u Kosjeriću pitati za put preko Crnokose dok su ostala odstupanja od trase obeležena tablama.
Ono što je možda najvažnije je da se izbegava u potpunosti Ibarska magistrala što putavanju daje ekstra kvalitet. Nema kamikaza, nema makazica, nema kolona šlepera i autobusa i stresa koje takvi uslovi izazivaju. I naravno nema ni izazova da se zavrne gas i nadoknadi propušteno vreme u koloni a nema ni objektivnih mogućnosti što putovanje čini daleko bezbednijim. U zavisnosti od temperamenta i senzibiliteta ova deonica može biti pun pogodak ili potpuni promašaj. Neko moje iskustvo je da je ona pogodak za ljude kojima putovanje nije tek transport od tačke A do tačke B. Međutim ako u fokusu imate neka prolazna vremena ili se vozite u nekom spuštenom BMW-u sa 200+ konja onda je Ibarska ipak prikladniji koridor