Automoto

Putevi: Goč – Jošanička banja

Kako nas bajkere doživljava običan tzv. normalan svet? Ako bih sada morao da dam odgovor na to pitanje, rekao bih da nas dele u dve kategorije: prva – on nije normalan, i druga – on je definitivno budala. Ne znam koja je brojnija, nisam se bavio ozbiljnim “researchom”, što bi rekle moje kolege, ali pokušaću da objasnim suštinsku razliku. Pripadnici prve kategorije, tzv. nenormalni, vrlo su slični normalnoj ljudskoj populaciji, s tom razlikom što su se u jednom momentu svog života odlučili da počnu da voze motocikl i time stekli besplatnu člansku kartu kluba “on nije normalan”, dodeljenu od strane normalnih. Članovi ovog kluba uglavnom voze neki veliki skuter, Harley, neki enduro, F, i slično. Ali bez obzira što ga voze potpuno u skladu sa zakonom, uz obaveznu opremu, uglavnom poštujući propise, ipak su, hteli ne hteli, pripadnici prve grupe jer nulta grupa ne postoji. Članovi druge grupe su malo specifičniji :). Član druge grupe možete postati na neki od sledećih načina:

- prelaskom iz prve grupe tako što ste počeli  svojim motorom da divljate u saobraćaju (u literaturi poznato kao “nasilnička vožnja”)
– tako što ste sa vrlo malo iskustva prešli na R motocikl, ili
– tako što vas je neko video da vozite preko 200.

Na primer:

- Čuo sam da Pera vozi preko dvesta!

- Da, i ja sam čuo.

- Pa jeste, on je definitvno budala.

Ili, u mom slučaju:

- Zamisli, Zoster kupio motor, a ima decu!

- Ma pusti, definitivno budala!

Ili, čak iako vozite sporo, al’ imate R motocikl, jer će populacija normalnih odmah reći:

- Jesi video što je kupio veliki motor? Taj je mnogo brz!

- Ma, budala definitvno…

I tako ja reših proletos da odem motorom na neki seminar u Vrnjačkoj Banji. Subota, najavljeno lepo vreme, krećem sa Avale put Vrnjačke Banje. Preko Topole stižem u Kragujevac, iz Kragujevca za Kraljevo, i na kraju stigoh u Vranjačku Banju. Trebalo mi je nešto više od dva sata, ne sećam se tačno. Nisam žurio, čak mislim da nisam išao preko 120 km/h, iako odavno okategorisan kao “definitivno budala”. Sednem da ručam, popijem piće… Napolju 30 stepeni. Tri sata popodne. A meni se i dalje vozi. Pitam konobara u restoranu koju rutu mi preporučuje, a on kaže:

Idi na Goč. Lepo je, a to ti je blizu.

Plaćam račun i krećem. Prvi deo puta – Bože me sačuvaj. Drugi deo – milina! Lep, širok asfalt, još lepše krivine. Stižem za 20 minuta, možda pola sata. Sedam u prvi kafić, nigde žive duše. Naručujem kafu i shvatam da mi se još vozi. Ovo je bila suviše kratka destinacija. Treba mi nešto duže. Hoću ovaj prelep dan da iskoristim u potpunosti. I tada začuh grmljavinu u daljinu. Njih trojica. Definitavno budale. Mašem, oni staju. Pitam za savet, kuda da se provozam. Jedan od njih odgovara:

- Idi do Jošaničke banje. Put je dobar, nema saobraćaja, priroda prelepa.

- Je l’ to onaj put kojim Lale idu na skijanje preko Jošaničke banje?

Ne, ovo je drugi. Ta dva se sreću u banji. Ovaj je mnoooogo bolji.

S olakšanjem se zahvaljujem, sedam na motor i krećem put Jošaničke Banje. Prolazim pored raznih vikend naselja, nekog pandurskog trening centra, kroz selo ili dva i dolazim do raskrsnice gde put desno vodi za banju, a pravo, više se ni ne sećam kuda vodi, mislim za Brus. Ali ta rakrsnica nije klasična. To je mesto gde počinje jedna od najlepših putnih deonica u Srbiji, u dužini od oko 20-ak kilometara. Da je žensko – ovaj putni pravac bi bio starleta! Put  kao izvajan, vitak, sa prelepim oblinama tj. krivinama, bez rupa koje možete da zabodete, mislim gumom, tj. točkom u rupu :). To je razlika u odnosu na starletu, zato je i bezbednije. No, da se vratim na put – krivina na krivinu, pa po neki pravac, priroda koja je stvarno neverovatna. Ne znam koliko je trajala vožnja, vozio sam za sebe, a ne za štopericu. Posle izvesnog vremena, stigoh u Jošaničku Banju, dopunio gorivo i krenuo nazad. Bez žurbe, sa ciljem da uživam… Stigoh polako u Vrnjačku Banju, tačno na završetak seminara. Seminara, na kom sam trebao da prisustvujem, a na kraju sam ga u celosti preskočio :). Skidam polako kacigu, dok još uvek sedim na motoru koji brunda u mestu, i čujem komentare u pozadini:

Ma jeste, to je on, rekla sam ti, definitivno budala… :)))

Ma nema greške, pomislih. Taj sam! I neka sam. Jer su koncentracije serotonina, dopamina i adrenalina podignute na nivoe koje normalna populacija retko kad dosegne…

tomos-apn-4
Previous post

Budženje apenca na vojvođanski način

gedza_f
Next post

Kafana Gedža (Kruševac)