The Dark ages

The Land was divided and without a king…

Uvodni trenuci filma savršeno se poklapaju s uvodnim notama Vagnerove „Zigfridove smrti i posmrtnog marša“ iz „Sumraka bogova“. Kome ne popusti sfinkter na uvodu, popustiće mu na prvim kadrovima – vatre u noći, oklopnici iz kojih bije para i maestralni Nikol Vilijamson u filmskoj roli života, koji baca senku preko čitavog kadra, kao što će je bacati preko čitavog filma i, posle jedne izgovorene reči tera svakog povratnika ovom filmu (ljudi koji prvi put ovo gledaju će bespomoćno ležati u stolici i puniti gaće) da skoči iz fotelje i zagrmi „ Prepare for battle !“ dok zamišlja da mu latice jabukovog cveta padaju po ogledalo-uglačanom oklopu koji se sjajucka mističnim zelenim sjajem, dok oko njega ključa zmajev dah. U međuvremenu, oklopnici se bezdušno kolju, krv i udovi na sve strane, a najprljaviji i najsiroviji iz sveg glasa viče „ I am the strongest! I am the one !“

Ko još uvek nije shvatio da se radi o filmu „Ekskalibur“, na pravom je mestu.

Ovaj film, koji je pomerio standarde „mač i vrač“ (fentezi) filmova toliko visoko da ga još uvek ništa iz žanra nije ni dotaklo, vuče poreklo iz želje režisera Džona Burmena da snimi film po motivima „Gospodara prstenova“. Od toga nikad nije bilo ništa a Burmen je preusmerio energiju na projekt inspirisan najpoznatijim mitom viteškog doba – priču o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola, pri čemu je sačuvao koncept. Recimo da je naslikao drugu sliku ne menjajući ni stil ni paletu. Obzirom na remek-delo koje je stvorio, skoro da je šteta što nije dobio zeleno svetlo za „Gospodara“ – film bi bio za red veličine iznad knjige (koju je Majkl Murkok vrlo lepo (i precizno) opisao kao „Epic Pooh“ – epopeju o Viniju Puu i drugarima) i tri reda veličine iznad Džeksonove ekranizacije. Ali, ovo je već previše o Tolkinu.

Ali zato imamo Ekskalibur. I kao što je Ekskalibur tata među mačevima ( Forged when the world was young, when flower and bird and beast were one with man, and death was but a dream ), tako je i „Ekskalibur“ tata među filmovima.

„Ekskalibur“ je snimljen pre tri decenije i okupio je glumačku ekipu koja je tad bila srazmerno nepoznata – izuzev Nikola Vilijamsona i, koliko-toliko, Helen Miren. Lansirao je karijere tada javnosti manje ili više nepoznatih likova, poput Lajama Nisona i Patrika Stjuarta. Centralna tema filma je arturijanski mit, prikazan na prečišćen, ogoljen, sirov način. Film je prljav i grub – malo je toga plemenitog i čistog u filmu; svi likovi se, kroz ceo film, preganjaju s ličnim demonima, koji ih manje ili više uspešno izjedaju i razaraju i, do kraja filma, teraju u smrt.

Nema ovde spojlera, svi koji nisu juče ispuzali ispod kamena znaju šta će se desiti – Artur će izvaditi mač iz kamena, ujediniće rasturenu zemlju, smlaviti dušmane i maznuće ribu, kratkotrajno zlatno doba nagriza naoko savršeno društvo, sve odlazi u majčinu, spletke i bračna neverstva, potraga za Gralom kao odgovor opačiji, na kraju, iskupljenje i smrt u jednom pakovanju. Fora je u načinu na koji je to prikazano. Nestvarna lepota predela, snimkom i efektima prebačena iza granice mističnog, Holivudu nepoznati glumci koji razbijaju po pozorištima (pa shodno tome ne glume, nego POSTAJU ono što igraju), muzika da se smrzneš, što pisana, što upotrebljena, uklopljena s filmom u toj meri da se ne zna da li je Vagner pisao muziku za film ili je Burmen snimao film tako da se uklopi u što je moguće više Sumraka bogova. Jedino što je, možda, zajebalo muziku iz Ekskalibura je muzika iz Konana, ali bez muzike u Konanu imamo tri sata Braunšvajgerovog trogloditskog ÄÄÄRGH-anja (Crom!), dok u Ekskaliburu imamo dva i po sata suve epike. Nadrealne scene iz legende pomešane sa kadrovima pretrpanim prljavštinom i bolešću. Jedan bog koji dolazi da otera stare. U tom filmu nema kadra koji nije do jaja. Nema scene koja ne rastura – meni posle ko zna koliko gledanja i danas bez problema nabija knedlu u grlo i suzu u oko ( A dream, for some – a nightmare for others! – ma, ne mogu ovo da otkucam a da ne zasuzim, kamoli da odgledam na velikom ekranu)  i širi mi srce na dimenzije okeanskog basena ( I didn’t know how empty was my soul until it was filled ).

Možete ga gledati celog, možete ga gledati u komadima. Svejedno. Ovaj film se gleda u mraku i u tišini, bez kokica, bez grickalica, bez mobilnog, bez društva. U ovaj film se UTAPA. Ima samo jedan problem. Nakon ovog filma, naglo će porasti broj filmova koje nećete (više) moći da gledate. Ali, to nije problem – umesto njih možete ponovo gledati Ekskalibur.