Dok vlažnim sunđerom prelazim preko sjajne plastike, sapunica koja klizi niz lak otkriva cifru 750. Cifra koja se u svetu motocikala čita sa poštovanjem. Cifra koja iza sebe ima bogatu trkačku istoriju. Davne 1985. Suzuki je promovisao svoj prvi GSX-R 750. Model koji je napravio prekretnicu u svetu sportskih motocikala. Bila je to prva replika trkačkog motocikla i pritom, potpuno legalana za vožnju po javnim putevima. Veoma lagan i prilično snažan za to vreme, bio je sinonim za opasno!

20 godina kasnije, napravljen je jubilarni model GSX-R 750. Izrađen u limitiranoj seriji, samo u jednoj kolor šemi – plavo-beloj.

Provlačeći kaiš kroz duple D prstenove na svojoj kacigi, osećam prijatne vibracije idealno izbalansirane mašine od 749 kubnih centimetara. Toplota se lagano širi aluminijumskim ramom prema mojim nogama, i kratkim pogledom na displej vidim da je temperatura ulja optimalna za početak nove avanture.

Laganim pritiskom levog stopala na aluminijumsku polugu birača brzina, izazivam onaj slatki, metalni zvuk “klak”. Pošto na rukama nemam rukavice, voda iz retrovizora mi kaplje po šakama. To je samo znak da usled nestrpljenja za novom vožnjom, nisam posvetio dovoljno pažnje brisanju retrovizora :). Mala težina i odlična ciklistika motora primetljive su već u prvim manevrima, pošto motor veoma poslušno tone levo-desno dok pokušavam da ugrejem pirelijeve “Diablo Corsa” gume. Fabrički auspuh je malo tiši nego što bi prosečni vozač R motocikla voleo, ali i pored toga, klinci na kraju ulice pauziraju svoju igru i kao omađijani, prate me pogledom sve dok ne zamaknem za ugao. Auspuh međutim nije dovoljno suptilan da bi vas komšije volele, ali će vas zato njihove ćerke obožavati :).

Smeštam se udobnije, koliko je to moguće, na kratkom sedištu presvučenom u plavo, koje je pored izmenjenog izduva, kočionih diskova i pogonskog lanca sa plavim spoljnim karikama, obeležje limitirane serije koja slavi 20. rodjendan modela GSX-R.

Desni žmigavac na kružnom toku i polako izlazim iz grada, oprezno zavrćući desnu ručicu. Igla obrtomera prolazi vodoravni položaj i konji ispod rezervoara počinju da se bude. Vrlo izazivački odvrćem ručicu do samog kraja u drugoj brzini i tog trenutka shvatam da sam potcenio snagu ove igračke, pošto mi je upravljač postao neprirodno lak, dajući mi do znanja da je prednji točak izgubio kontakt sa podlogom. Popuštam pritisak na ručicu gasa istovremeno gurajući polugu menjača na gore i bez odvajanja kvačila uzubljujem treću brzinu, nastavljajući sa dodavanjem gasa. Menjač ostavlja pun metalni osećaj i uliva poverenje. Ovde se primećuje razlika između klase 1000 i 750. U četvorocifrenoj klasi bi prednji točak nastavio da se udaljava od asfalta bez ikakvih problema. Prebacujem u četvrtu i spuštam brzinu na 140 km/h. Sada već u šestom stepenu prenosa, držeći se sredine svoje trake, krstarim putem i uživam u vojvođanskom krajoliku. Zbog svog trkačkog pedigrea, motor je vrlo naboden i praktično “čuči” na prednjoj upside down viljušci, promera štapova 43 mm, tako da je udobnost u vožnji svedena na mimum. Sve u svemu, zahteva se utreniranost gornjeg dela tela, naročito ramena i ruku, što je uobičajeno za današnje sportske motocikle.

Niotkuda, u retrovizoru se pojavljuju farovi koji mi remete uživanje. Kulturno se pomeram u desnu stranu trake, ne smanjujući brzinu. Očekujem preticanje, ali se ništa ne dešava. Ponovo pogledam u retrovizor i vidim crvenu Opel Calibru sa niklovanim retrovizorima i prskalicama sa ugrađenim plavim diodama! Sve mi je bilo jasno. Praveći se da ne razumem nameru Šumahera koji mi se zabija u rep, pokušavajući da me pogura valjda, nastavljam svojim tempom i dalje mu ostavljajući skoro ceo put da me pretekne. Videvši da je veoma odlučan u svojim namerama, rešim da prihvatim njegovu igru. Još uvek u šestoj brzini, lagano dodajem gas, dajući mu šansu da me prati. Motor, bez problema i bilo kakvih znakova gušenja, ubrzava i sa malih obrtaja. Očigledno suviše dobro, pošto je “gari” počeo ozbiljno da zaostaje. Popuštam gas da se dečko ne bi ubedačio pre vremena i dajem mu šansu da ponovo uhvati priključak. Klizimo lagano preko 160 km/h, a iza njega, se pojavljuje dim kojim preforsirana mašina od 115 konja, moli za malo milosti. Pošto dečko očigledno nije imao svoju sobu kad je bio mali, nastavlja da gura papučicu gasa u pod i posle par minuta prelazimo cifru od 180. Hvala Vojvodini na dugačkim pravcima i brzim krivinama! U retrovizoru vidim da se iza volana polako pojavljuju očnjaci vozača, što je znak da je to sve od rezervi snage automobila koji očigledno plaća danak lošem održavanju. Neko vreme držim istu brzinu kako bi mu pružio tračak nade da je brz skoro kao i motocikl, ali očigledno da, kao i mnogi, nema predstavu o odnosu snage i težine vozila…

Pritisak ručice kvačila, dva odlučna pokreta stopalom na dole i uz puno otvaranje gasa, puštam na put svih 150 konja. Cifre na displeju se vrtoglavom brzinom smenjuju i pri kraju pete brzine već pokazuju 250+. Na ovim brzinama blage krivine deluju kao ukosnice i svom snagom pritiskam prednju kočnicu, a diskovi, promera 300 mm, pod pritiskom četvoroklipnih kočionih klešta i radijalno postavljenim glavnim cilindrom, odlično usporavaju motocikl i imate osećaj kao da će vam očne jabučice izleteti iz ležišta. Vraćam menjač u četvrtu brzinu, prebacujem težinu na desnu nogu i izlazim iz sedišta. Vrhovima prstiju desne noge se oslanjam na sam kraj nogostupa i spuštam koleno na asfalt. Dok stružem kolenom, odvrćem pažljivo ručicu gasa, a motor glatko povlači i izvači me na sledeći pravac. Pomeram se na zadnji deo sedišta i sakrivam se iza malenog vizira, koji teško da pruža dovoljnu zaštitu od vetra. Pravilno podešavanje prednjeg i zadnjeg vešanja zahteva prilično znanje, ali kada se optimalno uskladi sa težinom vozača, zaista pruža neverovatan osećaj i potpuno uživanje u vožnji. Čak ni loši putevi puni zakrpa vam ne mogu pokvariti isto…

Usporivši, ulazim u grad. Kroz uske uličice i saobraćaj, provlačim se lako kao na skuteru. Parkiram ispred omiljenog kafića, gasim motor, i dok skidam kacigu, čujem pucketanje diskova. A u pozadini, sa zvučnika na terasi, čuje se Yellow – The Race. Uz osmeh, naručujem hladno piće i razmišljam kako je Suzuki, ovom limitiranom serijom, odlično proslavio 20 veoma uspešnih godina na sceni i učinio da kad god sednete na ovaj motocikl i sami dobijete osećaj da ste deo te priče, koja, na sreću svih nas, još uvek traje….

GSX-R 750 veoma uspešno spaja upravljivost i malu težinu klase 600, sa snagom i oštrinom klase 1000. Prava je šteta što samo Suzuki ima sportski motocikl od 750cc u svom proizvodnom programu, jer je očigledno da sa ovom klasom nema greške…