Zatekosmo se tako jednog od proteklih vikenda i u nautičkom selu „Biser“. Evo šta oni kažu sami o sebi:

„ U Boljevcima (Gradska opština Surčin) na levoj obali reke Save. Na 35km uzvudno od Beograda, odnosno na 29km kopnenim putem nalazi se prvo Nautičko selo u Srbiji.
Nautičko selo „Biser“ je kompleks od 16 modernih kućica na vodi postavljenih u nizu i podsećaju na biserni nakit obale. Urađene su tako da mogu biti mesto savršene harmonije za sve ljubitelje reke, sportiste, rekreativce, lovce i ribolovce.
Svaka kućica opremljena je sa dva do tri ležaja. U ponudi su apartmani sa francuskim i dva plus jedan pomoćnim pojedinačnim ležajevima. Svaka kućica poseduje kupatilo sa tuš kabinom, prilaznu natkrivenu terasu, kao i gornju otvorenu terasu, idealnu za sunčanje sa pogledom na reku. Kućice su klimatizovane, a za hladne dane obezbeđeno je grejanje .“

Fakat, nije daleko od Beograda, organizovalo se društvo, ‘ajde da idemo na lep dan na reci.

Iiii… bilo je to neponovljivo iskustvo.

Najpre nas je iznenadila politika čekiranja. Prilično hotelski, ulazak vam je od 12, dnevni boravak je od 12-20, posle toga se prelazi i u noćenje. Dakle, nema kombinacije celog dana od jutra do večeri, može samo popodne-noć-jutro. Ili, plati oba pa dođi kad hoćeš…

Ko prvi put dolazi, ima da pogađa gde je recepcija, pošto nije obeleženo da se jasno vidi. Recepcija je prva zgrada na obali pored koje prolazite.

Hajdemo u smeštaj. Kućice su praktično splavići privezani za pontone. Slobodan prostor između kućica služi kao marina a svako parking mesto ima struju i vodu. Time je verovatno opravdana cena od 5, odnosno 7 hiljada mesečno za vez, zavisno od dužine čamca. WTF. Gorivo za čamac, kao i svuda, treba dotegliti iz druge države.

Na recepciji nam se izvinjavaju: par koji je bio sinoć se nešto svađao pa su “malo” razvalili bravu na našoj kućici (i pola vrata, opsadnom spravom, kako ću kasnije videti) – da nam to poprave ili ne? Ma jok, šta će mi brava, neću se zaključavati. I nije nam smetalo. Smetalo nam je što je bilo i drugih praznih kućica i mogli su da nam daju neku od njih. Ali to smo videli kasnije.

Pentramo se na naš splav. Čistačice su još tamo, briskaju – 12 je već prošlo a imaju još 2 kućice da očiste. Od načina čišćenja – mikro-četkom za sklanjanje prašine drljaju po etisonu unutra i veštačkoj travi napolju, odnosno, samo uguravaju sve ono previše sitno da se skupi rukom još dublje u patos – mi se već digla kosa na glavi. Od mirisa “opranog” WC-a mi se digle i čekinje. A od temeljno zapušene kade već i pritisak.

Kakva je kućica? Studija minimalizma, francuski ležaj (tj, iverični nosač za madrac, sa posteljinom koja ga uglavnom prekriva) uz mikroormarić  i prostor za obići okolo, odmah pored je kupatilo širine metar, u koju su stali šolja, lavabo i tuš-kabina. Jasno je čemu je taj jebarnik jedino namenjen i pogotovo mi se okreće želudac pri pomisli ko se sve tu jebao i/ili tukao a koliko je jadno čišćenje. Frižidera – nema (ajde da razumem, idi u kafanu). Mogućnosti da se zaroštilja – nema. Na čemu da ga pripališ i gde da ga postaviš kad je *sve* od etisona i plastike? Opasno je i cigaretu zapaliti!

OK, unutra je samo za skladište stvari, došli smo da sedimo napolju… Jedna od dve ležaljke je pokidana. Javljamo recepciji. OK, rešiće se – rešilo se u ne baš najkraćem roku, došao ljubazni domar (hajlajt mesta) i doneo i viška ležaljki. super, ali tu slomljenu ležaljku je trebalo da prijave čistačice, ako je od noćas, a ne ja. Ništa, idemo dalje. Temperatura milion stepeni. Hajdemo u vodu, gde se ulazi u vodu?

Nigde.

Zvanično, kupanje je zabranjeno. (Pa koji sam onda k* došao?) Nezvanično, niko ništa ne pita. Jedino su ulazak i izlazak iz vode malo problematični. Naime, splav je potpuno ograđen od-do a prečage su postavljene tako da je potrebno leći po onom preštrokavom čupavom etisonu –  ko ima snage da se izvuče na ruke iz vode – i provući se k’o zmija ispod donje prečage. Uz garantovano guljenje kože na nabačenom kolenu o onaj etison, uz svu pažnju.

Da napomenem da su sve ograde od alumnijima, sa plastičnim spojevima – klimavo i razvaljeno da nema kud. Zašto se na stacionarnom objektu nije koristio 10x jeftiniji i 10x jači ćelik, zavariš i zaboraviš na lomove i kidanja, sam đavo zna. Rđa, mora se farba jednom u n godina? Mora da je to.

Dakle, ili izvlačenje na tehniku i mišiće, ili plivaj do obližnjeg čamca sa lestvicama pa uz njega. Nismo ništa pokvarili na čamcu, al’ znam da meni ne bi bilo pravo da sam vlasnik istog i da se ko zna ko pentra po njemu.

A tu je, u krajnjoj liniji, i problem ulaska u reku. Ovih dana je lako, na temperaturi vode od 36 stepeni, samo skočiš. A kad je hladnija i kad se treba skvasiti?

Ostaje još da vidimo i taj krov za sunčanje.

Nikad, ali nikad opran. Čak i smeće leži po njemu – kakve su stepenice, pomalo i razumem što se čistačice ne penju. A obzirom da sam (tj. nisam) video potpornu strukturu krova iz sobe, možda i nije loše zaobići ga. Tim pre što nema nadstrešnicu , nema stolice i nije ni predviđen za sedenje (nije čvrst, plastične gredice zastrte ciradom), samo za ležanje.

Kad smo kod nadstrešnice u prizmelju, velika je, niska (BONG! TRAS! BONG!) i ne pruža zaštitu od sunca čim prevali dvojka.

Vrhunac već lošeg ugođaja je bio sistem sveže govance-toalet papir, koji nam je popodne mirno proplovio ispred splava. Time je odgovoreno i na pitanje kako je rešena kanalizacija u selu. Ako si uzvodno, super, ako nisi, pogledaj levo i desno pre ulaska u vodu.

Jedino što je izvadilo dan bilo je dobro društvo. Sve ostalo je bolje na svakoj divljoj plaži (jedna je cca 100 m ispod sela), i to za džabe a ne za 2000 za 8 sati.
I mnogo je deblja ‘ladovina, ne mora klima da drnda da bi moglo da se uđe u sobu.