Ovo mesto vredi pomenuti kao odličan primer kako čovek može da pogreši i da se ogreši. Više puta sam zujao tamo-vamo kroz Đerdapsku klisuru, ali sam u kafanicu ugnežđenu uz sam muzejski kompleks Lepenskog vira svratio možda jednom, i to uvr’ kape na kafu. Najpre, treba skrenuti sa magistrale (a taman si uhvatio zalet po onom praznom putu) i spustiti se u jarugu, a onda te u jaruzi čeka nekakva neugledna barakica sa podjednako neuglednom terasom. Mesto za popiti flaširano piće ili nešto sa prokuvanom vodom, zar ne? E, tako sam i ja mislio, dok prvi put nisam seo na klopu.

Bilo je to slučajno; završavali smo turu po istoku, bila je nedelja popodne, ništa drugo nije radilo, a planinari koje smo sreli dok smo se lomili po Štrpcu su pomenuli da će na klopu, gde drugde, nego tamo.

I tako, ne imavši gde drugde i ne želevši da ikad više uđemo u restoran „Toma“
(ono sa kmpom, bliže Golupca), svratismo i mi.

Odavno se nisam prijatnije iznenadio!

Prvo što će svaki Srbin da kaže kad hvali neki restoran je, po pravilu, „znaš kol’ke su porcije!“. Ovi su definitivno iz te priče, naješćete se do ušiju. Ponuda je uobičajena, varijanta roštiljada (plus riba), i nekoliko domaćih specijaliteta. Roštilj je bio vrlo ukusan i dobro spremljen, od ribe smo probali (samo) riblju čorbu i ako se po njoj može poznati kakva su jela od ribe, nemam zamerki – za novac se (ne mnogo) bolja čorba može pojesti samo na drugom kraju države, kod „Gileta“. Iz sekcije „domaćih specijaliteta“ smo probali domaći kačkavalj na žaru i mogu samo da kažem da sledeći put ne planiram da jedem bilo šta osim tog kačkavalja, nemoguće koliko je dobar. Žao mi je samo što nije bilo mesta za isprobavanje još nekog domaćeg specijaliteta, ponuda je bila vrlo zanimljiva.

Na kraju, cena – rekao bih, manje nego što stvarno vredi i svakako u povoljnijem delu skale. Topla preporuka. (Znaju planinari…)