Dobismo za novu godinu lepo pakovanje domaćeg kajmaka. Bio je potpuno mlad – i neposoljen – gotovo da nije imao ukus kajmaka. Kao mleko koje možeš da žvaćeš, samo blaže.

Ali, ipak je to kajmak. Mlatili smo ga nemilice.

Jedno veče sam pravio nekakvo testo i u nedostatku drugih sastojaka rekoh da napravim preliv od kajmaka… a pošto je kajmak potpuno neslan, rekoh, ajd’ da zalijem to čudo soja sosom.

Bućkuriš? Pa, ne može da bude loše. I tako, otopio sam dobre dve kašike kajmaka u šerpici i zalio otopljen kajmak soja sosom. Naravno, radilo se o dobrom soja sosu (onom što malo podseća na sušeno meso) – ja sam imao neko čudo doneto iz Tajvana ali mogu da kažem da je soja sos iz kineske prodavnice još bolji od tog.

I… dobio sam… nešto NEVEROVATNO.

Najpre, ukus koji se dobije nije samo kajmak+soja sos, nego nešto između+više od prostog zbira.

Dalje, taj ukus je PREDOBAR.

Kao preliv, sos, umak… nikad jače. I nikad prostije i nelogičnije kombinacije. S tim možete da opucate veknu vrućeg hleba od kilo a da ne trepnete. Testenine dobijaju novu, nepoznatu dimenziju. Roštilj? Muhaha!

Eto, ne znam ni za jednu stvar koja će uz manje truda i vremena od svakog napraviti kulinarskog maga.