Do daljnjeg ću bojkotovati sve kineske restorane, kioske, brze hrane i ostale takve objekte u Srbiji.

Prvi put sam klopao kinesku hranu na divljem zapadu, u nizozemskim bespućima – i bila je odlična. Brda mesa, brda povrća, maštovite kombinacije svega sa svačim, našem tržištu još nepoznati začini. Volim i ja sarmu i pečenje, da se ne lažemo, ali volim i da probam nešto novo, nešto divlje, naročito ako je dobro.

Koju godinu kasnije, kinezi su se pojavili i kod nas, u vidu „malo“ skupljih restorana i malo pristupačnijih kioska. Kiosci su bili sasvim OK ako niste hteli neku perverziju – za istočnjake je karakteristično da se živi na ulici, pa između ostalog i jede, i koncept hranjenja za minut spremljenom hranom je bio skroz u fazonu. Kod nas sarmice i Karađorđevu ne jedeš na kiosku… kineske ekvivalente jedeš.

I to je tako trajalo neko vreme.
Onda sam počeo da prepoznajem upliv domaće kuhinje. OK… rekli učeniji od mene da je odlika kineske kuhinje u emigraciji da se prilagođava lokalnom ukusu i da je logično očekivati upliv domaćeg uticaja.  Ali to bi trebalo da se odnosi na ukus… meni je skroz ok da u porciji dobijem futoški kupus umesto kineskog… ali kad u porciji provalim vegetu, pa čekaj burazere, odakle kinezima vegeta?
Onda su slatko-kiseli sosovi postali mešavina kečapa i, recimo, soka iz kompota… ili samo soka. Pa čekaj, majkumu… pa još špagete koje glume nudle…
Onda su biseri domaćeg kulinarstva otkrili da je moguće pomešati kinesku hranu s menzom i dobili smo franšizu kineske brze hrane u kojoj se jela neprestano podgrevaju, da bi bila topla.
Krčkaju, alo, krčkaju na tihoj vatri?
Kinezi jesu JEDNOM DAVNO bili poznati po svojim kuvaj-bukvalno-tri-dana-jelima (videti mermerna jaja, npr.), ali su to batalili kad su ostali bez ogrevnog drveta. Shodno promeni okolnosti, promenili su i kuhinju – jela se spremaju brzo, uz minimum termičke obrade.

…i baš kao što se sarme ne roštiljaju, tako se ni nama poznata, danas aktuelna kineska hrana ne krčka. Na moju žalost, otkrio sam ovaj biser domaćeg preduzetništva na sopstvenom jeziku. Nije to nejestivo, ali, bre, ako sam otišao da jedem kinesku hranu, neću da jedem sladak kupus sa još tri vrste povrća.

Poslednja iluzija o kvalitetu kineske hrane u Srbiji mi je razbijena porcijom naručene hrane iz restorana „Makao“, koja je imala tu lošu sreću da malo duže putuje i da se poheraj potpari. I da se onda provali u kojoj meri ti pod meso uvale BRDO TESTA u koji je uvaljan komadić mesa koji je tako tanak da bi mu i rezač italijanskih šunki pozavideo na postignutom prečniku (kamo sreće da je keretina, bar bi bilo meso!). Pritom, ta porcija nije jeftina. Brate, za 700-800 dinara ću u domaćem restoranu dobiti komadinu mesa, nemoj da mi prodaješ povrće i testo sa 2 fensi začina za te pare.
(Nažalost, „Makao“ nije jedini koji se dosetio da se dobar poheraj može dobro prodati kao meso, on je samo najtužniji primer.)

Poslednji ekser u sanduku bila je nedavna poseta Budimpešti, gde u dalekoistočnom štandu tržnog centra dobiješ BREG mesa u porciji, i, brate, vidi se da je to u jelu meso i da ga ima najviše; ako ima poheraja, tanak je k’o papir, i… u suštini… meso, bre, mnogo mesa, ne „lignja“ iz sendviča s lignjom kakav je svojevremeno plasirao „Do jaja“ i za koju se pažljivom analizom lako utvrdi da je tađatela iliti široki rezanac.
(Cena te porcije je 450 dinara kad se preračuna, znači, slično kao kod nas)

Tako da, gospodo vlasnici kineskih prehrambenih objekata u Srbiji, aj’ zdravo. Bata je odavno naučio da pravi sopstvenu kinesku hranu, i to odličnu. Za pun ugođaj je potrebno imati plin, dubok tiganj i nekoliko začina kojih još uvek nema kod nas (?proveriću u kineskoj prodavnici, nisam ih video), sve ostalo se već može kupiti… tako da, predlažem da bojkotujete kinesku klopu i napravite isto to što nam se nudi, ako ne i bolje… sami. I za manje pare.