Subota.

Otvaram oči. Mrkli mrak. Bauljam do prozora i podižem roletnu. Napolju Sunce tek izlazi. Verujem da nema ni pola šest. Ne pamtim kada sam poslednji put ustao u zoru. Silazim do kuhinje i stavljam kafu. Srce mi kuca preko 100 u minuti. Setih se prijemnog ispita za upis na fakultet. Isti osećaj. Ne zaboravlja se. A prošlo je 17 godina…

Mutim nes. Uz prve gutljaje kafe, počinjem da razmišljam šta mi je činiti sledećih sat i po. Polazak je zakazan za osam. Od sedam do osam ću  se obući, proveriti mapu, stvari, da li je sve spakovano ili sam opet nešto zaboravio. Ali šta ću od pola šest do sedam? Da se obučem i odem sad po Mateusa? Reći će mi da nisam normalan. Ha – burek! Genijalno! Odlazim na burek i divim se svom bistrom umu i ideji kako da ubijem još 45 minuta vremena. 200 grama sa mesom je prava mera. Dovoljno da mi utoli glad, a da mi pritom ne bude muka ako put bude truckav.

Po povratku sa Kalenić pijace, dovršavam hladnu kafu. Gledam na sat. Još 30 minuta i mogu da započnem ritual oblačenja za put od 700km na GSXR-u koji sam kupio pre desetak dana. Model iz 1995., moj dečački san. Kada se pojavio, imao sam 19 godina. Kada sam ga kupio pre mesec dana, svi su konstatovali kako nisam normalan. Neki zbog motora kao motora, a drugi jer sam za A kategoriju položio dva meseca ranije. I tada, pre dva meseca, rekli su mi isto – nisam normalan  jer sam položio za motor, a imam decu.

Sedam je sati. Srce počinje da lupa kao pred ispit. Počinje ritual – majica MC Road Runners, pantalone, pojas. Čizme nemam, ali crne  duboke kožne Nike mogu da posluže. Torba je proverena, mapa Istočne Srbije  uglavljena u gornjem providnom delu.

Napuštam zgradu i polazim do komšije Mateusa u čijem dvorištu su nam parkirani motori. Moj GSXR i takodje moj KLE koji sam mu pozajmio jer je neposredno pred put prodao svoj ZZR.

Mateus je gotivan lik, potpuno fensi, za razliku od mene koji sam operisan od mode. Ja iz Vojvodine, on sa Vračara. Jedan od onih likova koji smatra da je Beograd – Vračar, a sve ostale gradske opštine su prigradske opštine Vračara. On koji voli moderno, ja koji sam u retro fazonu. Ipak, obojica volimo putovanja i motore, kafane i klopu.  Tako smo se  i iskombinovali za ovaj dvodnevni put.

Ulazim u njegovo dvorište i nadam se da se nije uspavao. Nije. Silazi, polunadrkan uz komentar-

zašto mora ovako rano da se krene. Mogli smo još da spavamo .

Odgovaram da sam ustao u pola šest.

Nisi normalan , gundja sebi u bradu.

Kačimo torbe na tankove i spremamo se da palimo mašine. U glavi mi odzvanja čuvena rečenica – Gentlmen, start your engine!

I obe mašine počinju da brundaju pod saugom. Zatvaram oči na trenutak i pitam se  da li postoji lepša pesma od zvuka motora ? Za mene ne postoji. Sedamo na mašine i krećemo preko autokomande na uključenje za autoput u pravcu Niša. Uključujemo se i – gas!

Prolazimo brdo i Bubanj potok. U retrovizoru vidim Mateusa koji mi maše. Stajemo na ELP pumpi. Zaboravio je novčanik. Vraća se za Beograd do stana. Ostajem na pumpi, potpuno spokojan jer, započelo je ostvarenje mog dečačkog sna da na daleki put krenem motorom. Posle 25 min stiže Mateus i nastavljamo put.

Brzinom od 150 km/h  vozimo autoputem do isključenja za Požarevac. Prolazimo rampu, plaćamo uredno putarinu i zapućujemo se ka Velikom Gradištu. Napolju vreme prelepo, Sunce sija. Biće ovo topao dan. Sigurno preko 30 stepeni. Prolazimo Požarevac i brojna sela  na putu do Velikog Gradišta. Sela poznata po velikim kućama u koje su naši gastarbajteri stukli brdo para. U kojima sada skoro niko ne živi. Na skoro svakoj kući spuštene roletne. Deluje nekako tužno. Lokalci kažu da sad već treća generacija gastarbajtera koja je stasala ni ne dolazi u Srbiju. Kažu, ovde im je bezveze. I prljavo. A ni jezik ne znaju dobro. Samo dolaze ponekad njihovi roditelji da obiđu stare. I toliko.

Pred Gradište kočimo jer je nadaleko poznato da na ulazu u ovo mesto uvek, ali uvek, stoji radarska kontrola. Prolazimo, ne diraju nas, i nastavljamo prema Golupcu. U daljini Dunav. Ogroman. Preogroman. Put prilazi bliže obali. Dunav sve veći. Kao da smo u Bokakotorskom zalivu. Prekoputa Rumunija.

Oko 10h. Sunce već visoko na nebu. Saobraćaj slab, posle Gradišta zanemarljiv. Put odličan. Vozimo uz Dunav, ne više od 100km/h. Uživamo, nema potrebe za žurbom. Do Gradišta smo i pržili, a sada lagano. Stajemo kod Golubačke tvrdjave. Sipamo gorivo i plaćamo karticom koja je za pumpadžiju noćna mora. Juče mu uveli aparat za kartice i nemož’ da se snađe. Agonija traje čitavih 15 minuta. Na kraju uspeva. Par fotografija na ostacima stare tvrđave i nastavljamo dalje uz Dunav.

Iako je subota, saobraćaja skoro  da i nema. Stižemo u Golubac. Stajemo da popijemo kafu na obali. Ispijamo kafu i nastavljamo dalje put Donjeg Milanovca.

Dunavska magistrala skoro potpuno prazna, poneki automobil italijanskih tablica prodje i to je sve. Otkad su ušli u EU, Rumuni su se masovno preselili u Italiju. Jezici su im toliko bliski da se razumeju skoro bez problema. I njima je super. A Italijanima? Priča se da su u Firenci počeli da zaključavaju kuće i stanove tek kada su se Rumuni masovno doselili. Čak su navodno firentinski policajci tražili pomoć rumunskih kolega u hvatanju sunarodnika. Tako je Firenca sada puna kako rumunskih lopova, tako i rumunske policije. A dunavskom magistralom Rumuni masovno odlaze u rodnu im državu preko Turn Severina na prelazu kod Kladova. Otuda kola sa italijanskim tablicama.

Ali nas dvojicu Rumuni ne zanimaju. Nastavljamo ka Gornjem Milanovcu, krstareći brzinom od 80-90 na sat. Uživamo na praznom putu. Vreme predivno, sad već sigurno 30 stepeni. Dunav sve vreme pored nas, na manje od deset metara. Pozdravno trubimo pecarošima uz obalu koji nas gledaju upitnim pogledom. Počinju i tuneli da se ređaju. Idealna prilika da se oseti zvuk motora pri punom gasu dok prolazite isti. Mislim da nas i Rumuni čuju sa preke strane.

Polako stižemo u Donji Milanovac. Skrećemo desno uz brdo i ulica nas vodi do hotela Lepenski vir. Hotela u koji je dolazio Drug Tito i njegova svita. Svojevremeno jedan od najboljih na području stare Juge. Mislim da je i onaj film “Halo inspektore” sniman u njemu. Ili nije. Ne saćam se više. Hotel sada renoviran. Ali mi nismo ovde zbog hotela, već zbog Staniše Miročanca sa kojim smo se dogovorili da se nadjemo ovde i nastavimo zajedno put Miroč planine. Pozivam Stanišu na mobilni. Javlja se i kaže:

Momci ,krenite, ja sam već na putu za Miroč. Čekam vas u kafani.

Palimo mašine i skoro bez dva minuta pauze krećemo ka Miroču. Dok napuštamo D.Milanovac u retrovizoru ponovo vidim da mi Mateus  maše rukom. Stajemo i konstatujemo prvi kvar- na KLE crk’o brzinomer.

Nastavljamo dalje ne dajući previše važnosti tome. Prelazimo rukavac, skrećemo levo prema Kladovu. Vozimo još nekoliko kilometara i pred nama je znak na kome piše Miroč i nacrtana strelica koja pokazuje desno. Silazimo sa glavnog puta i započinjemo penjanje zavojitim putem uz Miroč planinu. Krivina krivinu stiže, rizle tu i tamo.

Posle nekih desetak kilometara, možda i više, ulazimo u selo od nekih 400 kuća. U centru sela – bunar. Navodno, niko u selu ne zna kada je i ko napravio taj bunar. Bunar, kod koga su se upoznali Kraljević Marko i Vila Raviojla. Prolazimo pored bunara i penjemo se polako kratkom ulicom do kafane Miročanac. Ispred kafane autobus. Restajling verzija Krstić i sin. Ali tuning varijanta. Ovaj je specijalno customized da se u njemu može peći roštilj. Sa njim gazda Staniša obilazi lokalne seoske vašare i peče roštilj. Razmišljam gde li je sad Kusta pa da snimi koji kadar za svoje filmove.

Pojavljuje se Staniša. Nasmejan kao i uvek, uvodi nas u kafanu. Sedamo zajedno sa njim za sto, a na stolu litar rakije divljakuše i tri čašice. Za svakog po jedna. Ispijamo po čašicu za dobrodošlicu. Pita kako smo, jesmo li se umorili. Pa jok i nismo kad smo prevalili cirka 250 km sa svega deset minuta pauze u Golupcu.

Kreće klopa, a uz klopu i priča. Domaća pogača, sir pečen na roštilju, miročanska mućkalica, kuvana krv, džigerica i seljačko meso. Ma ne zna se šta je lepše od čega. A, da – i kačamak! Staniša nas podseća da se ovde sve kuva tek pošto stignete pa je jedan od preduslova za dobar provod da nigde ne žurite kako bi se  valjano  spremilo. A uz klopu ide i crveno vino. Nikad lepše  vino nisam pio.

Vreme odmiče dok slušamo Stanišu i priče o Vlaškoj magiji, o babama sa Miroč planine koje bace kamenje pa iz njega čitaju šta vas očekuje u daljem  životu. Kaže Staniša da nije verovao u Magiju dok se i sam nije uverio. Dok mu jedna baba nije iz kamenja pročitala čitav raspored nameštaja i stvari u kući. A priča i o bogatim ciganskim svadbama ovog kraja. I kako je od jednog bogatog cige dobio na poklon mercedes, a zbog dobre usluge hrane i pića na svadbi na kojoj je bio angažovan. Posle je jedva registrovao mercedes na srpske tablice.

I dok nam Staniša priča dogodovštine, nama se oko nogu vrzmaju i jure njegov klinac iz drugog braka koji ima šest  godina i unuk, koji takodje ima šest godina. Pokušavamo da ukapiramo da li stric od šest godina juri sinovca od šest godina??? Ipak, odustajemo od te matematike. I posle nekoliko sati odmora, priče i fenomenalne klope, krećemo dalje na put ka Kladovu, uz dogovor da nas Staniša sutra vodi u Rajačke pimnice gde ćemo biti njegovi gosti.

Vraćamo se polako na magistralu, istim putem kojim smo se  popeli na Miroč i nastavljamo prema Kladovu. Sad je već negde oko pet sati.  Ne menjamo tempo, i dalje vozimo oko 90km/h.

Stižemo uskoro do dela gde je Dunav na svom toku najuži i najdublji.

Slikamo se, a onda nastavljamo dalje i ponovo stajemo na prelepom vidikovcu da bi fotografisali rumunsku stranu obale. Na tom mestu, sa rumunske strane, u steni je uklesan jedan od njihov vladara. Iako sam priču o uklesanom liku čuo više puta, nisam je zapamtio, tako da je Mateus ostao uskraćen za neke istorijske činjenice. Škljocamo i tu, pa nastavljamo dalje.

U istom ritmu, posle 45minuta, ulazimo u Kladovo. Destinacija – Aqua Star Danube, kod  čuvenog gazda Milete.

Gasimo mašine prebijeni od umora, čekiramo se na recepciji i pravac bazen – onaj zatvoreni. Posle oporavka u bazenu, odlazimo na večeru pa u večernji provod. Na izlasku iz hotela vidimo da su u isti pristigla još tri bajkera na novim mašinama na šta mi Mateus prebacuje da su to motori a ne ovo moje retro sra… Odbacujem njegov komentar kao irelevantat i nastavljamo u večernji provod. Umor je odradio svoje, prebijeni smo k’o mačke, a opet preplavljani nekim čudnim pozitivnim osećajem. U kafiću ispijamo po koje točeno pivo, više da bi anestezirali bol nego da bi se opili i proveli. Po povratku u sobu, tonem u san. Osećam da će me ujutro celo telo boleti, svaka božija kost. Ali ne marim previše. Napravio sam 300 km u jednom danu, dobio kompliment da više ne vozim kao početnik i mojoj sreći nema kraja. Tonem anesteziran u stadijum nirvane…

Nedelja.

Pokušavam da otvorim oči. Ne ide. Kao da je neko zalepio olovo za kapke. Pokušavam ponovo i uspevam. Ustajem i osećam svaku kost u svom telu. Hvatam se za neseser i vadim brufen od 400mg. Gutam, oblačim se i silazim na recepciju. Stiže i Mateus. I on izgleda kao da se vraća sa solunskog fronta. Obojica prebijeni. Plaćamo danak  lošoj kondiciji. Posle drugog espresa  dolazimo sebi, doručkujemo, i počinjemo pakovanje za nastavak puta. Pozdravljamo se sa Miletom, palimo mašine i krećemo put Negotina.

Put širok, magistralni, sa lepim pravcima i krivinama. Može brzo da se vozi, ali ga mi držimo na 120. Stižemo u Brzu Palanku gde nas čeka Staniša sa ženom i decom u crvenom kombiju. Kreće prvi, mi za njim. Vozi kombi preko sto, u svakoj krivini deca na zadnjoj klupi lete kao džakovi krompira. Nisam verovao da taj kombi može da ide sto na sat. Al’ Staniša prži sve u šesnaes’!

Prolazimo Negotin, i nastavljamo prema Rajačkim pimnicima. Neki kažu pivnice. Ali pravilno je Rajačke pimnice jer su ljudi išli tamo da pimnu (popiju po malo, probaju) vince. Put postaje uži, lošiji, priroda ništa posebno.

Posle pola sata stižemo. Zamišljao sam ih drugačije. U realnosti – u pitanju je 20-ak kuća, onaj stari tip gradnje  koji mene podseća na Tursku. Tamo niko ne živi.  Sve kuće su vinski podrumi gde možete probati vino, kupiti ga i nešto čalabrcnuti.

Staniša nas upoznaje sa Miroslavom Karamančićem, prijateljem, vlasnikom možda najlepšeg vinskog podruma tamo. Sedamo za sto, donose nam klopu, vino – belo i crveno. Probamo jedno pa drugo i iskreno komentarišemo Staniši da je njegovo vino na Miroču mnogo lepše nego ovo ovde. Naravno to ne prenosimo Miroslavu, glupo je.

Napolju toplo, al nema Sunca. Hvala Bogu što ga nema jer je podne. Samo bi nam Sunce falilo. Onako prebijeni pod brufenima i posle dve tri čaše vina popadali bi u nesvest.

Posle dva sata završavamo klopu i piće, zahvaljujemo se Staniši i ljubaznom domaćinu i polagano krećemo za Beograd. Do tada smo prevalili oko 350- 400 km od Beograda. Staniša prvi, mi za njim. Mateus iskusno na 50 metara od kombija, ja glup i neiskusan na 10 metara. Staniša praši, a ja kulturno usisavam svu prašinu.

Posle Negotina, usvajamo Stanišin predlog da promenimo rutu i  krenemo za Donji Milanovac preko Stubika i Klokoče umesto preko Kladova. Neposredno posle Negotina rastajemo se sa njim, i krećemo put Milanovca. Taj deo puta, od Negotina do Milanovca je nešto posebno. Ne znam sa čime da ga uporedim. Možda sa Nemačkom. Put je fenomenalan, širok, krivine prelepe, nema jedne jedine rupe. Okolo šuma, predeo brdovit. Saobraćaja skoro pa i da nema. Doduše bila je nedelja popodne. Razmišljam dok vozim da li sam više uživao juče uz Dunav ili danas u ovom kraju.

Stižemo polako u D.Milanovac, sipamo gorivo i dogovaramo da popijemo kafu u arheološkom nalazištu Lepenski vir. Leđa odavno više ne osećamo, guzice su nam utrnule još negde oko Negotina. Zglobovi šaka bole kao da su stegnuti mengelama.

Stajemo u Viru, pijemo kafu, delimo utiske. I shvatamo da predstoji najteži deo puta- jer smo umorni, jer će nas kod Velikog gradišta uhvatiti sumrak, a kod Požarevca mrak.

Naterasmo se nekako da krenemo dalje putem kojim smo već juče prošli. I kao što smo predvideli, kod V.Gradišta je već bio sumrak, kod Požarevca mrkli mrak. Pred uključenje na autoput donosimo odluku da ipak idemo starim putem kroz Smederevo i preko Grocke. Ideja nam je da izbegnemo mogućnost da budemo deo trke koja se svake nedelje uveče odigrava na autoputu kada se mase Beograđana vraćaju  kući sa vikenda i poslednjih 30 km utrkuju ko će pre da prođe Bubanj potok naplatnu rampu.

Posle desetak kilometara uđosmo u Smederevo i već umorni počinjemo raspravu na svakom semaforu da li da pravimo novi odmor ili ne. Ubeđujem Mateusa da ne stajemo do Beograda jer ako stanem – ja više ne mogu. Ostajem tu gde sam da prespavam i mogu tek ujutro za Beograd. Mateus prihvata sugestiju i nastavljamo dalje. Ali, da bi nešto bilo i po njegovom, a ne samo po mom, počinje da divlja motorom od Smedereva do Beograda. Izbegli smo trkanje po autoputu da bi se trkali kroz Grocku i Veliki i Mali mokri lug. Ne mogu ni da se ljutim, i on je mrtav umoran, hoće što pre da stigne, a ja neću da pravim pauzu.

Ulazimo u Beograd i vozimo ka Dedinju da ostavimo motore u garaži i  preuzmemo auto koji smo tamo ostavili u petak. Na cajgeru stoji 700 kilometara. Gasimo motore i odlazimo na pivo u kafanu Nišava. Poslednja razmena utisaka. Umor ubijamo alkoholom, raspoloženje se polako podiže i konstatujemo da je ova vikend akcija bila pun pogodak! Prelazimo kolima poslednjih nekoliko kilometara od Dedinja do Vračara. Ulazim u kuću i instant ležem u krevet u gaćama. Ni pidzamu nisam obukao.

Ponedeljak.

Ustajem pun utisaka. Nekako odmoran i sav u čudu što me  ništa ne boli. Odlazim nasmejan na posao i prepričavam kolegama svoje utiske. Oni me gledaju onako kao da se pitaju da li sam normalan. U pola priče, jedan zumbul mi upada u reč sa pitanjem da li je problem što nije napisao nedeljni izveštaj jer je za vikend bio na nekoj svadbi. Prekidam priču, ostavljam ih u njhovim mislima jer shvatam da onima koji ne razumeju ne treba ni objašnjavati.

Posle dva sata u svojoj kancelariji, krećem do toaleta i shvatam da je to nemoguće izvesti jer ponovo svaka kost počinje da boli. Objašnjavam šefu da mi nije dobro i odlazim kući da se odmorim. Sa osmehom na licu. Iz kola pozivam Mateusa da vidim šta radi. Dočekuje me salva psovki što nisam hteo da pravim pauzu u Smederevu jer je i on sav polomljen kod kuće. Vratio se ranije sa posla….