OutdoorPutopisi

Biciklom umesto kolima: otputovati umesto voziti

Kada sam, po okončanju avanture, pomenuo kako nameravam da napišem tekst o ovoj odisejici, saputnica me je bezmalo ukorila: „daj, čoveče, pa koga će to da zanima?“

Zaista, 160 kilometara po brežuljkastom terenu za jedan dan… nije baš sport za svakoga.

Ali, kao i uvek, jednog dana, junak iz bajke će doći, pročitati drevni rukopis i osmeliti se da krene na put.

Zbog toga je, kao i svi putopisi, i ovaj posvećen – i pisan – neznanom junaku ili junakinji, koji možda još uvek nije siguran ni hoće li uspeti da izdrži krug po omiljenom šetalištu.

Ideja o ovakvom podvigu se začela bezmalo onog trena kad sam video da mogu da vozim preko 40 km u cugu a da ne umrem. Nije to tako veliko rastojanje (tih 40 km) – krug od moje gajbe do Ade ciganlije i nazad je nepunih deset kilometara kraći, ali treba savladati i najveću prepreku: mentalnu oglavinu, psihološki pad i fatalan „nemam (više) snage“ pristup. Sve u svemu, u leto 2011 sam dogurao daljinomer do 140 kilometara i tu, što se tiče dužinskih rekorda, stao.

Stotka, sto deset… ‘ajde. Čim malo uđeš u formu, ide se do stotke. Ali, preko toga… nije lako. Možda je najveći problem upravo fakat da se, po pravilu, takve vožnje odigravaju tako što kreneš iz tačke A, zapljuneš se na tački B i onda se, sto mu muka, opet vraćaš do tačke A. Nema ništa gore nego vraćati se ka kući (prenoćištu) istim putem nazad.

Ovaj put, išlo se od tačke A do tačke B. Psihologija je bila na mestu: nije trebalo misliti na smaranje povratkom.

O čemu se, konačno, radi?

Ukratko, trebalo je sesti na bicikl ispred kućnih vrata u Zemunu i dopedalati do kućnih vrata u Banji Koviljači. Valjalo je proći posavinu, pocerinu i podrinje. Trebalo je stići tokom dana – umor od dugog puta i noćno pedaliranje po drumu se loše mešaju.

Dakle, izazov: negde između 130 i 160 km druma za jedan dan. Olakšavajuća okolnost: imam društvo za vožnju.

Sad otežavajuće okolnosti:

 

–          Uvozavanje za 3013 je zbog kišovitog proleća kasno počelo, tako da je kakva-takva forma za dugoprugašenje još daleko.

–          Treker, daleko bolji za duže vožnje po drumovima, je trenutno havarisan.

–          Nemam ćelave gume za MTB.

I, još jedna,

–          Društvo za vožnju nije htelo da čuje da se ide „dosadnim“ ravnim putem preko Srema i Mačve. Dakle, ne gine nam nekakvo goredoliranje.

Brdovit teren *jeste* bolji za vožnju od ravnice – kako je to sročio stariji kolega sa desetinama hiljada u nogama, u ravnici nema milosti, ako prestaneš da vrtiš, staješ. S druge strane, posle svakog uzbrdo ima i nizbrdo. S treće strane, to „uzbrdo radi nizbrdo“ nije olakšavajuća okolnost kad nisi u formi.

Sve šanse su bile protiv nas. Idemo.

Dvadeseti april 2013, pola devet ujutru.

Krenuli smo relativno kasno za ovoliki put i još srezmerno kratku obdanicu: koji minut posle devet ujutru. Računao sam, bolje biti sat i po odmorniji pa jače gaziti pedale nego krenuti neispavan.

Ruta je bila poznata otprilike do polovine puta: iz Zemuna u Surčin, iz Surčina u  Jakovo, pa u Boljevce i na novi most, koji povezuje Obrenovac sa donjim Sremom.

Put do Surčina, standardno: viđen previše puta, grozno dosadan i neuobičajeno prometan za subotnje prepodne. Mogli smo da se opustimo i počnemo da gledamo naokolo tek kad smo prošli centar Jakova.

Tek tad smo videli da smo odlično pogodili dan. Proleće je upravo počelo da dobija ozbiljan zamah; trave već nabujale a tek propupelo lišće po krošnjama se nestrpljivo meškoljilo, spremajući se da se u tri dana naduva i razgoropadi, pa možda i zašušti pod kakvim povetarcem. Mirišu medene krošnje ucvalog drveća, miriše mlada trava, miriše zemlja. Miriše na novi početak, na još jedno u beskrajnom nizu buđenja.

A mi, smešni i sićušni pred nezadrživom snagom i veličanstvom tog prastarog ciklusa i istovremeno ponosni što smo i sami, na naš trapav, odrođen način, ipak jedno maleno slovce u beskrajnoj priči, uživamo pedalajući kroz kilometre proleća, ispisujući još koji pasus za pamćenje u našim pričama.

Da se ovde ponovo vratim na početak. Koga ovo zanima, ko će normalan da krene na ovakav put? Bilo je naporno, da se ne lažemo. Potrošili smo ceo dan za nešto što auto umlati za dva i po sata ekonomične vožnje; usput smo za dopunu batrerija u bezobrazno skupim lokalnim prodavnicama ostavili kintu za koju smo mogli da se strpamo u autobus. Gde je smisao?

Nema smisla. Ne ide se na ovaj put da bi bilo brže i ekonomičnije. Ceo sledeći dan smo proveli odmarajući se i krkajući; vikend nam je prilično brzo prošao.

Poenta je bila u tome što smo mi svaki od tih 160.000 metara puta prošli. Stigli smo da virnemo u svaku kapiju, primetili smo svaki interesantan detalj pored puta. Uživali u svakom metru hladovine, dahtali na svakom metru uspona i uživali leteći niz svaki metar spusta. Znamo na kom brdu raste koja trava i s kog brega duva kakav vetar i kako miriše; pročitali smo imena domaćina koji počivaju pod stotinu godina starim spomenicima, mahnuli desetini ljudi i porazgovarali s nekoliko; za tren ukrstili našu priču s njihovom, možda im darujući, bez ikakvog gubitka, trenutak razgovora o čudnim putnicima to veče, ili dugo sećanje na dvoje široko osmehnutih biciklista koji se, znojavi, izgoreli i srećni, od rana jutra drže zubima za rep jednom starom snu. Put automobilom, motorom ili autobusom je i brži i ekonomičniji i, u krajnjoj liniji, bezbedniji. Ali lutalicama kojima je cilj put a ne odredište i kojima je oduvek bilo zanimljivo da zavire iza horizonta – takav put je gubljenje ono malo vremena koje imamo za iskreno uživanje.

Koliko pisati o samom putu, vredi li napraviti putopis?

Kratke crtice s puta:

Crni lug, put pre novog mosta koji povezuje Obrenovac sa Sremom: podzemne vode nadošle zajedno sa Savom, potopile put u dužini od ~200 metara. Kamioni i dizeli prolaze, ostali se penju na nasip – zajedno s nama, koji ćemo kvašenje nogu vožnjom kroz potok ostaviti za leto.

Miris ucvalih krošnji i mestimični pogledi na Savu i zelenilo na inače dosadnom putu Obrenovac-Šabac.

Sto i jedna kratka al’ gadna uzbrdica (i isti takav pad s druge strane) na putu koji se asimptotski približava Ceru – levo, desno, gore, dole, samo nikako i bliže.

Prva prečica neasfaltiranim putem (i prva „nemoj sad da ovo vodi u neku vrzinu“).

„Uspon“ na Cer, gde smo savladali možda 200 metara visinske, ali je izgledalo kao 500 :)

Lica ljudi kojima smo rekli kuda i odakle. Naročito u prodavnici koja je 2 km od cilja, u koju sam ušao manje-više puzeći.

I krevet. Ali pre njega tuš.

IMG_2498
Previous post

Kolima do Rima (3.deo) - seoca oko Rima koja obavezno treba posetiti

novi-sport1
Next post

Kafana Novi Sport (Autokomanda)

  • Zoster

    Svaka vam cast! Bravo!

  • Snežana

    Ta uzbrdica do Cera je jako naporna. Meni je tu bila pukla guma a nisam imala rezervnu pa sam drugu plovinu puta gurala. To je takođe dobar način da baš sve oko sebe primetiš i upamtiš :)
    Super priča, Mix. Ali me zbunjuje kako vam je to prvo putovanje biciklom?

    • Storm

      Prvo gde se na kraju ne završi na istom mestu gde se počelo – a da je kilometraža ozbiljnija. Prvo gde ne staviš bicikl u prevozno sredstvo pa prvo odeš negde pa voziš, nego staviš sebe na bicikl i odeš. U tom smislu.

      Mi smo niz Cer uživali, ali sam zaboravio koliki je onaj uspon na Zavlaku posle a krenuli smo dužim putem jer mi se nije dalo da se opet pentram uz neko brdo :)