Oktobar na Kopaoniku je idealno mesto da uživate bez gužve. I za mene je otkriće, obzirom da nisam baš „luda“ za planinom u jesen.

Ako želite da se osamite, penjanje po planininskim neuređenim stazama i bogazama može biti prava stvar. Ali bi ipak bilo dobro pratiti znakove pored puta… Trim staza Rtanj, na primer. To samo znači da ćete se kretati utabanim puteljkom, ali nije garancija da ćete uspeti da „ubodete“ tu isti stazicu za povratak. Mi smo promašili…

I treba da budete avanturista. Znak kaže Trim staza. U prevodu uzani put kroz šumu, kojeg prati žubor vode. Kad smo stigli do planinskog potoka koji se isprečio na puteljku, prisetih se svih scena iz filmova Indijane Džons. Kako bi bilo preći mali raspali drveni most kome nedostaju daske i cela strana ograde? A pri tome se malkice nagao ka vodi potočića.

Srećom, nema ponora ispod , pa najgore što može da mi se desi je da upadnem u vodu i budem mokra. Služiću se tehnikom pipanja i isprobavanja svake naredne daske nogom pre nego što zapravo zakoračim dalje. Super. Ovo radi! Idemo dalje.

Ponovo znak za Rtanj. Blizu smo. Još malo kroz šumu i nailazimo na Mali Karaman. Bez snega izgleda nekako napušteno. Ispred nas iz daleka vidimo tablu „Ulazite u cvetnu baštu i avantura park doma Rtanj“

Jeeee! Dobri stari Rtanj! Dok hodam dalje prisećam se studentskih dana, večeri uz vatru, kuvanog vina i još ponečeg iz tih dana…

Ali to je za neku drugu priču. Ponadah se da ćemo bar kafu da popijemo sedeći na suncu. Avaj! Ne radi od aprila. Gde je cveće!? Gde je avantura!?

Kratki predah na klupici. Bar su klupice tu. Krećemo nazad, preko Malog Karamana pa u šumu. Idemo tako kroz šumu, ali nešto se ne sećam da je put kojim smo došli bio ovako širok, ne sećam se ni kolotraga ispunjenih vodom. Ostaje da idemo kroz šumu dalje u pravcu gde se vidi suncem osvetljena livada, pa ćemo valjda da se snađemo kad već budemo na čistini. Satima smo hodali, nikog nismo sreli. Veće su šanse bile da sretnemo lisicu ili zeca. Vukovi još nisu sišli. Bar tako tvrde lokalci. Ostaje da im verujemo.

Iz šume izbijamo konačno na čistinu. Prepoznajem Karaman greben. Idemo još malo gore. Čuje se graja. Koliba Vučija staza se izdvaja na kraju puta. Ne radi, naravno. Turisti tokom leta i jeseni nisu interesna grupa, reklo bi se.

Ali zato tu su borovnice, skrivene u šipražju. Divne, sitne, divlje borovnice. I pedesetak klinaca obojenih ruku i usana u ljubičasto. Da nismo naišli mi i pedesetak dece iz jedne beogradske osnovne škole, borovnice bi ostale neotkrivene i realno ubrzo zatrpane u snegu.