Ovo je priča o uspehu i tome kako on dolazi.

Ko je nekad prošao uz Nemanjinu ulicu ka Slaviji, desnom stranom, sigurno je prošao pored legnedarne pekare Trpković – Zoster je već pisao o njima , doduše, o drugoj “filijali”.

Pored samog Trpka, samo dvoja vrata niže, nalazila se još jedna pekara; njoj sam ime zaboravio, a nisam ni imao razloga da ga pamtim. Ušao sam u nju dva puta.
Vidite, Trpković ima odlična peciva, ili, imao je (u poslednje vreme se ozbiljno iskvario i počeo da zatrpava sve živo margarinom i da stalvja sve manje fila u filovano, da li da ne bi poskupeo ili šta već, ali pad u kvalitetu je očigledan), ali ima i jedan ozbiljan problem – užasno lošu organizaciju rada.

Pekara Trpković je na izuzetnom glasu – najlakše je prepoznati je po podugačkom redu koji se pruža od ulaza. U vreme doručkovnog špica, lako vam se može desiti da zaglavite u redu i preko 20 minuta. Dve fiskalne kase nisu dovoljne kad je gužva (a uvek je) i džaba što se iza pulta u svakom trenu muva 7 radnica.

To je bila slaba tačka koju je mala pekara ispod htela da iskoristi. U njoj nema gužve, bićete usluženi odmah.
I gde je greška?
Pa, u uceni. Mala pekara je imala munjevitu uslugu, ali je zato imala prepucane cene a pecivo koje su nudili je bilo u najmanju ruku loše, često i grozno. Nemaš vremena da stojiš u redu, zato tu pored kupi loše pecivo po visokoj ceni za minut.
Nije ni čudo što su bili prazni.
Previše prazni… jednom sam video goluba kako im šeta ispred pulta. Ne znam koliko su njemu napatili mrvice.
Na kraju su propali.

Na to mesto je došla… druga pekara. Hermes Plus.

Prvo sam pomislio, evo još jednih koji će da igraju na istu kartu i da puknu za godinu dana.
Pogrešio sam.
Trebalo je 3-4 meseca da posao krene. Isprva sumnjičavi, ljudi su zaobilazili novu pekaru. Onda su, zbog gužve u Trpku, morali jednom i u to novo čudo da uđu.

A unutra – nema gužve, prijatne radnice (domaća atmosfera), cene kao u Trpku – a pecivo dobro. Da se razumemo, ponuda im je manja od Trpkove (što i nije za zameriti, Trpko ima kojekakve pervezije), poneke stvari možda nisu da poližeš prste, ali većina je veoma dobra ili odlična (osim hleba, koji je grozan, ne znam zašto ne porade na tome).

Rol viršla, recimo… kobaja solidne dužine i vrlo dobrog ukusa koja svoj testasti omotač ispunjava od-do. Za 100 dinara (jesen 2013) se dobrano najedeš. Pa sendviči, odlični i stalno sveži, pa žu-žu i pogačice. Ni burek nije loš…

Sve u svemu, ja sam se odavno preorijentisao na ovu pekaricu. Samo, i kod njih počinje da se javlja problem.
Ponekad je gužva, valja sačekati 2-3 minuta.